субота, 15. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Инструментализација сребреничке трагедије
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Инструментализација сребреничке трагедије

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
среда, 01. фебруар 2012.

Прије неколико дана имао сам прилику да гостујем у емисији Пресинг, Радио телевизије Републике Српске, посвећеној теми (зло)употребе термина геноцид. С обзиром на то да се радило о панел дискусији на једну крајње осјетљиву тему, многе су ствари морале остати недоречене, усљед чега осјетим потребу да у писаном тексту додам оно што није било могуће елаборирати у ТВ форми емисије.

Наиме, свједоци смо да се у последњих неколико дана заоштрава једно вријеме помало запостављена тема тезе о „геноцидној творевини“. Како из сарајевске централе, и сада већ антологијске тематске емисије „60 минута“, тако и из истурених централа попут смијешног човјека Николаидиса, или мање смијешног али злочастог дечка Чеде Јовановића, стижу нам опет подјећања да смо ми у Републици Српској чудовишта зла, генетски усмјерена ка масакрирању својих недужних комшија.

У извјесном смислу ове пароле представљају једну од нус-посљедица нездравих тенденција започетих након пада „априлског пакета“ и избора 2006. год. Оне забрињавају јер злокобно подјећају на реторике са почетка 90-их. Међутим, још више забрињава координисаност појављивања ових теза, која допушта да се запитамо да ли иза њих стоји нешто озбиљније. Јер, док је Николаидис један пуки дилетант, о чему најбоље свједочи сам његов текст, Чеда Јовановић, иако лидер једне минорне странке, прекаљени је политичар (и подузетник), који у синтези са редакцијом „60 минута“ свакако може представљати фактор једног ширег акционог плана. У први мах помислили смо да ови напади на Републику Српску имају функцију одвраћања фокуса са срамног игнорисања страдања српских цивила и војника у случајевима попут „Тузланске колоне“ или „Добровољачке“. Било је јасно да ће скандал око обуставе случаја „Добровољачка“ изазвати оправдан револт у Републици Српској, и да ће бијес и јавности и политичких елита бити каналисан ка Суду и Тужилаштву БиХ.

Подсјећање из Сарајева да је Српска „политички монструм“ (Николаидис) настао „на политици крви и тла“ (Шеки Радончић), у овом контексту требало би да обезбједи противтежу и релаксира положај Суда и Тужилаштва.

Но, постављене у шири контекст, ове атнисрпске агитације побуђују даље сумње. Ми у Републици Српској већ по аутоматизму смјештамо ову врсту парола у сет покушаја да се путем оптужбе за геноцидност делегитимира право на политички субјективитет Републике Српске. С обзиром на то да, чак и у случају да се геноцид недвосмислено пресуди, то још не даје могућност да се по правном аутоматизму изведе укидање Републике, такви покушаји не побуђују превише пажње, и више су иритантни него што забрињавају. Свјесни смо да успјех тих намјера неће зависити од спорне класификације геноцидности сребреничке трагедије, већ од будућег омјера снага у међународној заједници и наших властитих капацитета. Међутим, управо зато је претходно реактуализовање „тезе о геноцидности“ забрињавајуће - наиме, оно коинцидира са необично недвосмисленом препоруком/захтјевом у последњем извјештајуЕвропске комисије, као и Парламентарне скупштине Савјета Европе, о неопходности реформских подухвата у правцу фамозне „функционалне“ државе. Ствар је додатно оптерећена могућим контекстом који ће створити евентуалне пресуде за геноцид Радовану Караџићу и Ратку Младићу. Ако томе придодамо да је у пресуди којом је Србија ослобођена за геноцид, али окривљена за „неспрјечавање“ геноцида, имплицирано да се тај геноцид уистину десио и да га је неко пројектовао, онда добијамо цјелокупну слику једног потенцијалног општег удара. Поред тога, у сва три најновија случаја „тезе о геноцидности“, а нарочито „60 минута“, форсира се апсурдна и антицивилизацијска поставка о колективној кривици која се приписује читавом једном конститутивном народу, и која се даље развија у расистичку тезу да су Срби као такви геноцидан народ. У нашем случају то је очигледно позив за ликвидацију, „метак у цијеви“ који може да послужи као легитимација за насилну интервенцију против Републике Српске, толико призивану из Сарајева.

Према дефиницији Грегорија Стентона (једног од савремених ауторитета на тему геноцида), карактеристичан то је процес „обешчовечења“ жртве. Дехуманизација је један од услова геноцидног пројекта, јер је прије ликвидације потребно сатанизовати жртву. Када све ове факторе узмемо у обзир, добијам пројекцију ситуације у којој је (1) Босна и Херцеговина „нефункионална“, (2) Република Српска „нелегитимна“, а (3) употреба силе на бази колективне кривице оправдан „цивилизацијски искорак“. Ове инсинуације не морају бити фокусиране само на укидање Српске у политичком смислу, већ је реалније да ће се ограничити на фискалну ликвидацију, у смислу да ће Српска бити принуђена на репарацију и одштету свим стварним (што није спорно) и нестварним жртвама (што је изгледа циљ). У том смислу халабука око „тезе о геноцидности“, премда увијена у вископарне пароле правде и права, заправо је дегутантни покушај да се наметне харач једном дијелу Босе.

Само на бази ових неколико инсинуација јасно је да тема сребреничке трагедије има изузетно велику политичку цијену за бошњачке политичке елите, притиснуте посљедицама властите неспособности, нарочито оне на економском плану. Управо зато је потребно да се једном снажном и искреном акцијом стави тачка на мит о Сребреници, јер је то фундаментални интерес свих нас, а понајвише управо Срба. Не ради се само о томе да је неопходно осудити злочинце, ако ништа друго да нашу дјецу не би излагали ризику шетања улицама на којима се можда налази неко од људи који није имао проблем да пуца у ненаоружане цивиле, већ и да се тиме отвори могућност за стварни покушај постизања унутрашњег консензуса у Босни и Херцеговини. Ако то више ико од актера жели и ако је тако нешто више реално могуће. Наиме, овакви екстремистички текстови, попут изјаве лидера србијанског ЛДП-а, потпуно дискредитују покушаје компромиса и чине немогућим дијалог. Рецимо, предсједник Странке демократске акције Сулејман Тихић у више је наврата упозоравао колико се перманентна вјештачка продукција ванредног стања негативно одражава на преговарачке процесе, и осуђује их на пропаст прије него што стварно и почну. Нажалост, народи Босне и Херцеговине, који су у последњих 20 година тако много пропатили и толико жртава поднијели, још увијек су изложени деструктивном утицају демагогија различитих Николаидиса, Хаџиомеровића и Јовановића, које стварају кавгу и одржавају врелом злу крв.Тиме заправо фиксирају босанскохерцеговачки статус кво у интересу владајућих олигархија, оних које наводно критикују.

Да би се овим узурпацијама стало у крај потребно је прије свега непристрасно претрести многе нејасноће везане за саму сребреничку трагедију. Прво,сама квалификација геноцида је по мишљењу многих – нпр. Ноама Чомског, спорна, и политички исфорсирана. Друго што је спорно су саме евидентиране жртве, јер се за неке од њих показало да су „лажне“, што се иначе више не спори чак ни у „60 минута“. Сам по себи број је овдје ирелевантан, али такве нејасноће побуђују скепсу у цјелокупну интерпретацију догађаја из маја 1995, и ту скепсу неће бити могуће отклонити док се те ствари не рашчисте. Треће, потребно је трезвено размислити о праведности суђења. Кривични поступак имплицира равноправан однос између тужиоца с једне стране, и окривљеног, са друге. Међутим, у стварности, тужиоци су располагали тимовима који су били у стању да обраде и до 4000 страница текста дневно (!), док су окривљени имали адвокатске тимове неупоредиво мањих капацитета. Нажалост, овдје су власти, како у Београду, тако нарочито и у Бањалуци, постигле аутогол, јер су биле далеко од тога да пруже адекватну логистичку и финансијску помоћ својим грађанима пред Трибуналом. Рецимо, владајућа структура остала је глува на позиве Српске демократске странке да се хашким оптуженицима обезбједе потребни ресурси за одбрану и правично суђење. Још више боде очи то што је ту чак било страначки мотивисане селекције, па је рецимо, Биљана Плавшић имала неупоредиво значајнији третман институција Републике Српске, од, на примјер, Радована Караџића. Таква неодговорност може у будућности резултирати катастрофалним посљедицама и може се показати као чин ранга националне велеиздаје. Четврто, пресуда генералу Крстићу са позиције Републике Српске треба поново бити стављена на сто, с обзиром на то да у жалбеном поступку није разматран меритум, већ само висина казне. Таква форма другостепеног поступка побуђује различите сумње и сценарије о изакулисној трговини.

Ово су само неке од масе спорних ствари које је потребно рашчистити да би говор о Сребреници попримио форму дискурса. Међутим, управо то је нешто што се жели спријечити. Упадљива је склоност Сарајева да блокира сваку будућу расправу о Сребреници. Инсистирање на немогућем Закону о забрани негирања геноцида, смјера да једном за свагда спријечи проблематизовање теме сребреничке трагедије. Тиме се, не само спрјечава слобода мисли и диос-логоса, већ се и онемогућава даљње истраживање обима и карактера сребреничке трагедије. Поставља се оправдано питање: због чега? С друге стране, и политички субјекти Републике Српске остају на нивоу галаме и препуцавања саопштењима, умјесто да се фокусирају на озбиљне и конкретне кораке, од подршке адвокатским тимовима до инсистирања на потребним даљим истраживачким пројектима. У сваком случају укупна ситуација захтјева један далеко осмишљенији приступ свим овим питањима, који неће бити ограничен само на реторику, а који ће подразумјевати координисано дјеловање власти Републике Српске и Србије, у рангу националне стратегије и одбране виталних националних интереса, јер се овдје ради управо о томе. Тиме би се избјегла дефанзивна позиција у којој се српски народ налази цијело вријеме и бављење посљедицама, умјесто правим узроцима стања и истином, која, ма колико то тривијално звуцало, јесте једина права жртва у цијелом овом процесу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер