Референдум у РС опаснији од исламског тероризма

(Пресс, 15. 12. 15)

“Нико не прети Републици Српској, нити јој може претити. Исто вреди и за Федерацију БиХ и Дистрикт Брчко.” Тако поручује амбасадор Џонатан Мур, шеф мисије ОЕБС-а у БиХ, у интервјуу београдском Данасу од 9. децембра. Да ли је заиста тако, па власт у Српској намјерно производи панику ради самоодржања или дестабилизације БиХ?

Прије свега, Српској не само да могу него и пријете читавих 20 година представници САД и ЕУ. Али ни по јада што пријете подигнутог прста и са батином иза леђа, него што отимају (надлежности), намећу (законе) смјењују (изабране политичаре). И још се љуте када Српска хоће бар нешто од отетог да врати. Један од свјежих примјера је и референдум о суду и тужилаштву, коме је посвећен и дио Муровог интервјуа. “Потпуно подржавам став високог представника Инцка. Ентитети не могу одржавати референдуме о надлежностима на државном нивоу. То је став међународне заједнице”, вели Мур, а ове три реченице садрже бар четири спорне тезе.

Прво, међународну заједницу ваљда не чине само САД и ЕУ, него све земље свијета, а референдум о правосуђу у РС никада није био на дневном реду Генералне скупштине УН да би Мур могао да зна какав је о томе став чак и најмногољуднијих земаља свијета, попут Кине, Индије, Бразила, а поготово бројних мањих. Дакле, међународна заједница у ствари нема никакав став о референдуму у Републици Српској!

Друго, Руска Федерација је експлиците подржала демократско право Републике Српске на референдум, и то у више наврата, а чланица је УН, Савјета безбједности и Вијећа за имплементацију Дејтонског споразума, па ваљда и међународне заједнице. Дакле, Русија као највећа земља у свијету има изразито позитиван став према референдуму!!

Треће, амерички дипломата Мур је заборавио да је управо његова земља подржала рефередум из ‘92, којим су муслимани и Хрвати против воље Срба одлучили да заједничка БиХ буде независна држава. А сада, како вели Мур, Срби не могу да одрже референдум о надлежностима на нивоу БиХ без сагласности Бошњака и Хрвата. Дакле, западни савезници, а прије свега САД, овога пута преко шефа ОЕБС-а у БиХ, оспоравају Србима оно што су дали за право Бошњацима и Хрватима!

И, четврто, референдум се односи на надлежности које су Клинтон, Мејџор, Ширак, Кол, односно лидери баш оне Мурове “међународне заједнице” у Дејтону додијелили ентитетима, па и Српској, а онда га посредством својих опуномоћника на терену илити високих представника отели и однијели у централне органе. Дакле, “међународна заједница” се једноставно попишманила и не заслужује кредибилитет.   

На крају одговора, амбасадор Мур каже и ово: “Не желим да спекулишем хоће ли референдум бити одржан, али и ако буде одржан, не може произвести никакве озбиљне последице.” Заиста, референдум сам по себи не производи аутоматски и одговарајућу одлуку скупштине којом се правосуђе враћа у надлежност ентитета. Али, ако већ мисли да референдум неће имати баш никакве озбиљне посљедице, остаје нејасно чему онда уопште негодовање и његово и високог представника, представника ЕУ и САД?! Зашто онда једноставно не кажу: “није важно”, “ето их тамо”, “баш нас брига” ...

Напротив, Мун навелико хвали Србију што је, наводно, против референдума. “Јасан је став србијанске владе да није за референдум, што је премијер Вучић јавно и рекао. Важно је нагласити да је то став Србије која поштује БиХ и ентитете, али не и идеју о референдуму.” Колико је овдје познато, Вучић није рекао да је против референдума, него је сугерисао Додику да размисли. А и да јесте рекао, ако сам Мур каже да Србија поштује БиХ и ентитете, онда би Вучић ваљда и референдум требало да третира као унутрашњу ствар сусједне земље и да се уопште не мијеша.

Оно што је најзанимљивије код Мура долази тек поводом сљедећег питања Данаса.

“Недавно су медији објавили списак мјеста у БиХ у којима наводно има радикалних исламиста. Како видите безбедносну ситуацију у БиХ?” - гласи питање новинара.

А ево и одговора шефа Мисије ОЕБС-а: “О ситуацијји у БиХ је у том погледу било много гласина. Ми нисмо обавештајна служба, не скупљамо информације, а наша врата су отворена за сарадњу о питањима борбе против радикализма и насилног екстремизма. Али, заиста, изазов насилног екстремизма и радикализације постоји свуда на свету, па и у БиХ.”

Елем, све оно у Бихаћу, Зворнику, Рајловцу, на Мариндвору, као и оних неколико стотина бошњачких добровољаца ИСИЛ-а, по Муру су или само гласине или, пошто није обавештајац, за њих уопште и не зна. Најзад, то за њега и није исламски тероризам него радикализам и насилни екстремизам општег типа каквог, боже мој, има свугдје. Па онда и биће подједнако међу муслиманима, као и међу хришћанима у БиХ.

Све у свему, из интервјуа Џ. Мура може да се закључи да је за “међународну заједницу” неупоредиво већа опасност референдум у РС него исламски тероризам у ФБиХ.