RS i Srbija – šta (ne)mogu Dodik i Nikolić?

Konačno se dogodio i prvi zvanični susret starog predsednika RS sa novim predsednikom Srbije: „u prijateljskom razgovoru“[1] Milorad Dodik i Tomislav Nikolić su, izgleda, rešili da - uprkos davnim anomozitetima[2] i skorašnjim političkim nesuglasicama[3] - pronađu način za snažniju saradnju RS i Srbije. Hoće li do snažnije saradnje i doći, pitanje je na koji ćemo odgovor morati još da sačekamo. Istina je da se specijalne i paralelne veze unapređuju na prosvetnom, kulturnom i sportskom planu, ima nekih pomaka u oblasti zdravstva, ali se, recimo, ekonomska „saradnja“ uglavnom odvija u jednom smeru: RS je i dalje jedno od najznačajnijih tržišta za izvoz iz Srbije, dočim je izvoz iz RS u Srbiju i dalje opterećen administrativnim barijerama. Tako se, na primer, iz jednog dokumenta Privredne komore RS može videti da je i onim malobrojnim firmama iz Srpske „lepo“ otežan izvoz u Srbiju, a nekima su troškovi izvoza čak pet-šest puta veći negoli firmama iz Srbije koje izvoze u Srpsku[4]!?

Ovaj krupan problem nije od juče, tačnije traje već nekoliko godina, a do sada niko nije dao valjan odgovor na pitanje zašto već nije rešen. Tim pre što su u protekle četiri godine i vlade i predsednici i RS i Srbije neprestano isticali kako je saradnja RS i Srbije sve bolja. Istina je, međutim, da bi saradnja u okviru Sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama mogla da se razvija mnogo bolje, te da su oni nerazumni problemi već mogli biti rešeni. Drugim rečima, ako već vlasti Srbije kao zemlje matice Srbima u RS - a tako je doživljava većina Srba i srpskih političara sa obe strane Drine - nisu u stanju da pruže neku vrstu makar i simbolične ekonomske pomoći Srpskoj, onda ne bi trebalo ni da se ponašaju maćehinski, onemogućavajući ekonomsku saradnju na ravnopravnim osnovama.

Dalje, prirodno je očekivati da se vlast u Beogradu ne libi da uzme u političku zaštitu RS svaki put kada postoji osnovana sumnja da se, pod plaštom evropskih integracija BiH, narušava dejtonska pozicija RS. To podrazumeva i da se zvanični Beograd ne upušta u neku političku avanturu poput „Istanbulske deklaracije“ koju je pre dve godine Nikolićev prethodnik Boris Tadić potpisao bez ikakvih konsultacija vođstva RS. Iako ta deklaracija praktično nije naudila RS, mnoge je u RS naljutila, a delom i uplašila od pomisli na šta bi tadašnje vlasti u Beogradu možda još bile spremne zarad sopstvenog benefita. Pa, ipak, Tadićev kasniji pokušaj da, na sugestije iz Vašingtona i Brisela, nekako „umiri“ Dodikovu retoriku uspeo je tek na nekoliko meseci. Dodik se, istina, potom „primirio“ u prečestom pominjanju referenduma, ali su i njegovi i stavovi ostalih srpskih političara o neupitnosti dejtonske pozicije RS ostali britki i jasni.

To bi možda moglo da znači da su u Briselu uvideli da ne vredi puno insistirati da vlasti u Beogradu budu uvek raspoložene za „zauzdavanje“ srpskih političara u Banjaluci kojima se nikako ne sviđa da zarad evropske budućnosti BiH izgube bilo koju od poluga samostalnosti RS. Ipak, ne treba biti sasvim siguran da se taj zahtev za „zauzdavanjem“, makar u nekoj mekšoj formi, neće u nekom trenutku ponovo iz Brisela ili Vašingtona postaviti pred nove vlasti u Beogradu: da, recimo, Dodik „samo“ snizi svoj „svađalački“ ton prema Sarajevu; ili, pak, da se taj politički uslov Beogradu postavi samo zato što ga nije moguće ostvariti bez obzira ko u Banjaluci stoluje. Pri tome, ne treba uopšte sumnjati da bošnjački političari u Sarajevu neće iskoristiti svaku priliku da u Briselu i Vašingtonu zatraže da Beograd „interveniše“ u Banjaluci, ne toliko što u to veruju, već pre svega da bi vlasti u Beogradu pokušali da predstave - zato što ne „intervenišu“ - u najmanju ruku, kao zaklete „rušioce“ BiH. Na to, uostalom, jasno ukazuje pismo predsedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH Denisa Bećirovića upućeno predsedniku Skupštine Srbije Nebojši Stefanoviću zbog njegovog stava da je RS država[5]. To „otvoreno pismo“ predstavlja, zapravo, žalbu jednog visokopozicioniranog bošnjačkog političara upućenu zapadnim saveznicima i Turskoj sa optužbom da Beogradu i Banjaluci ne treba verovati ni kada se čvrsto drže Dejtonskog sporazuma.

Ipak, najveća nepoznanica u srpsko-srpskom političkom delovanju ostaje buduće zajedničko držanje Beograda i Banjaluke prema Kosovu i Metohiji. U vreme dok predsednik Srbije „sprema nacionalnu strategiju za Kosmet“[6], predsednik RS je, nakon sastanka sa njim, poručio da je problem Kosmeta “priča u kojoj treba da se integrišu stavovi i RS i Srbije, bez ikakvog oklevanja i bez imalo spekulacija”[7]. No, imajući u vidu Dodikov stav “da u državnom smislu prioritet broj jedan Srbije jeste Kosovo, ali u nacionalnom smislu prioritet broj jedan je RS, jer ovde živi milion i 400 000 Srba”[8], zatim Dodikov lični stav o podeli Kosmeta[9] koji je identičan stavu Dodiku bliskog premijera Srbije Ivice Dačića[10] - možda neće biti neobično ako se kao krajnji cilj nove strategije pojavi upravo težnja za podelom Kosmeta/”podelom suvereniteta” na Kosmetu, oko koje će se okupiti vođstva i Srbije i RS. Valja očekivati da i u Beogradu i u Banjaluci računaju da će se u tom strateškom poslu možda sresti i sa zahtevom Zapada za “ustupak” u BiH koji bi se, zapravo, odnosio na “podelu suvereniteta” RS, što ne može voditi ničemu drugom do slabljenju dejtonske pozicije RS. No, valjda će sudionici imati spremne odgovore na sve te izazove koji ih čekaju u budućnosti. U međuvremenu, ništa ih ne sprečava da više porade na učvršćivanju specijalnih i paralelnih veza RS i Srbije.