Шта и ко ће све утицати на изборе у Српској

(Прес, 14. 1. 2014)

Сви кажу да ће овогодишњи избори бити драматични, да ће се сударити двије велике странке које ће све мале окупити у јаке коалиције, да ће обе стране ангажовати моћне маркетиншке агенције, да ће предизборне кампање бити прљаве, да ће на резултат битно утицати „матица“ Србија, па „матјушка“ Русија, па наши политичари.

Што се тиче САД и ЕУ, овдје ваљда нема ниједног јединог бирача коме није јасно да, више први него други, нису наклоњени Српској и Србима, као што јесу Федерацији, то јесте Бошњацима и централизацији БиХ. Ко није запамтио, или је заборавио да су крајем рата бомбардовали положаје ВРС и да су након рата Српској додијелили једва четвртину од међународне помоћи која је стигла у БиХ, могао је да прати како су нам касније отимали ентитетске надлежности и гурали нас у унитарну Босну.

Ни Брисел, а поготово Вашингтон, немају симпатије за Српску, па, дакле, ни за власт ни за опозицију, али имају изразите антипатије према Милораду Додику. Лидер мале земље, која није ни држава него ентитет, а већ осам година се јогуни, курчи и инати бранећи њен суверенитет, смета великим који су навикли на безусловну покорност. Зато данас у западним медијима једино њега поименце криве што је БиХ у стању распадања, а не планиране централизације. Ваљда већ свјесни да њихови пријекори овдје дјелују као препорука, отворено пријете да ће се вратити „незавршеном послу у Босни“.

Истовремено, овдје су по први пут покренули и механизме за ненасилно смјењивање непослушних лидера преко НВО сектора. То је, сада, већ добро познати рецепт теоретичара Џимаја Шарпа и инструктора пуковника Хелвија, по коме су изведени „арапско прољеће“ на Блиском истоку и, прије тога, „обојене револуције“ у Источној Европи. Јесте да су у Либији, умјесто демократије, изазвали међуплеменски рат, да су у Египту умјесто либерала на власт довели Муслиманску браћу па онда увели војну диктатуру, да је у Сирији Ал Каида преузела неуспјелу побуну против аутократије, а да су у Украјини промјене блокиране пред ризиком банкрота државе. Али, зато је рушење Милошевића у Србији 2000. успјело и охрабрило нове покушаје.

Чак ни већина чланова најужег руководства Отпора тада није знала да је међу њима била омања група, која је плаћена, обучавана и управљана из центра у Будимпешти, под руководством Вилијама Монтгомерија, бившег амаеричког амабасадора у више земаља региона. Открили су да су преварени тек онда када су неки од њихових бивших сабораца протјерани из Либије, Египта и Украјине као агенти ЦИА, а неки од бивших Отпораша у Београду отворили међународну школу „Канавас“ за обуку „плишаних револуционара“. Дакле, школа је близу, а нема ни језичке баријере ...

Подршка матице је увијек била важан фактор на изборима у РС и зато опозиција стално спекулише да Додик не стоји добро у Београду. Као аргумент се најприје узимало што је Вучић изостао на једном од састанка двије владе у Бањалуци, а пошто је касније дошло до више билатералних сусрета у Београду, Андрић граду и Бањалуци, сада се инсистира да нису били довољно срдачни.

Тачно је да Вучић није у срдачним односима са њим, али са ким па јесте. Напросто, овај интелигентни, образовани и амбициозни политичар је такав по природи и није примјећена његова срдачност ни са Николићем и Дачићем, или било ким другим у јавним приликама. Изузетак је онај шеик из Емирата који је ушао у ЈАТ. Али, замислимо како би код бирача у РС било примљено да и Босић госта у бијелој галабији позове кући на вечеру зато што је одлучио да уложи у Ер Српску. Одавде су попријеко гледали и на Тому док се, све до недавног прекида, редовно сусретао са Таипом и Бакиром у Станболу и Сарајеву, а шта ли би тек рекли на Мухамеда бин Заједа ал Најхјана, који, такође, подржава и независно Косово и муслиманску Босну.

Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је, упркос несразмјери - ентитет наспрам највеће државе на свијету, Додик током минулих година имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и самим Путином. Русија је блокирала усвајање свих Инцкових антисрпских извјештаја у Савјету безбједности УН, а нису изостале ни енергетске инвестиције у Босански Брод, Модричу, Угљевик и Јужни ток. Али, импресивна руска међународно политичка серија од Сирије, преко Сноудена и Украјине до Ирана, вјероватно ће изазвати повећан притисак западних савезника на земље Балкана и утврђивање простора који заокружују Румунија и Бугарска, односно Албанија и Црна Гора.

Да ли ће у тој констелацији РС за Русију постати занемарљив улог у новој глобалној прерасподјели интересних сфера, или ће добити још већу подршку? Што се тиче окружења мимо Србије, Хрватска практично нема никакав утицај на изборе у Српској, а то би се данас могло рећи и за Црну Гору, чак и када се ради о традиционално блиској Херцеговини. А што се пак тиче Федерације, прецизније кантона са бошњачком већином, Сарајево је, као и увијек, врло активно против било које владајуће гарнитуре у Српској, све у наивном ишчекивању „босанских патриота“ на власти у Бањалуци.

„Слободна Босна“, „Дани“ и други медији иду неколико корака испред бошњачких политичара. Из броја у број, уз интервјуе са Наташом Кандић, Соњом Бисерко и Пером Луковићем, редовно се појављују и опширни разговори са лидерима СДС, са неизоставнним блоком питања о Додиковим непочинствима. Сарајевски недељници, као и дневници, практично се и не читају у РС, а и оно мало што стиже до публике има супротан ефекат. СНСД и коалициони партнери би током предизборне кампање требало да откупљују дио тиража и да их активисти бесплатно дијеле бирачима.     

Утицаји су, међутим, само утицаји. Одлуку ће ипак донијети бирачи, који засад углавном не знају ни да ли ће уопште гласати, ни за кога ће. А када се, заглушени дреком РТВ порука и заслијепљени свјетлом билборда супротстављених страначких блокова завуку иза паравана, ко зна шта ће и зашто заокружити.