Шта је ЕУ донела Босни и Херцеговини?

Комесар за проширење ЕУ Штефан Филе је 8. октобра 2014. године изјавио приликом представљања извештаја о напретку Босне и Херцеговине да ''постоји застој'' у европским интеграцијама. У стручној јавности је такав коментар одлазећег комесара протумачен као ''најгора оцена'' за БиХ у последњих 13 година.[1]

Негативан став Штефана Филеа је веома чудан као се зна да је ЕУ у БиХ годинама присутнија него у свим другим државама у региону, укључујући и државе чланице ове наднационалне организације. Тачније, у контексту међународног јавног права се чак може тврдити да се ради само о формално сувереној и независној држави. У суштини, БиХ је под фактичком управом ЕУ. (Такав став је присутан и у међународној правној теорији у којој се износи и да је државни систем БиХ ''политички пројекат'' такозване међународне заједнице.). [2]

Прецизније, нема сумње да је високи представник ЕУ убедљиво најважнији политичар у БиХ. (Њега бира Европски парламент, а поред висoког представника постоји и још један европски чиновник у БиХ, то је шеф делегације ЕУ Петер Соренсен.) Овлашћења високог представника су с временом била све већа. (Постепено су она предвиђена Дејтонским споразумом замењена бонским овлашћењима.) На основу бонских овлашћења представник ЕУ доноси привремене мере. Тачније, има право да се директно меша у политички живот БиХ.

Како у пракси на основу бонских овлашћења поступа високи представник ЕУ (аустријски дипломата Валентин Инцко), можда најбоље показује извештај Репбулике Српске Савету безбедности Уједињених нација, из новембра 2013. године. У извештају се наводи да се Инцко понаша ''диктаторски''.[3]

У БиХ су поред високог представника присутне и полицијске и војне снаге ЕУ (око 1.600 војника). Такође, три члана Уставног суда БиХ бира Европски суд за људска права (суд Савета Европе) уз '' консултације '' са председништвом БиХ. Међутим, те консултације не обавезују Европски суд за људска права.

Ипак, и поред оваквог устројства политичког система у БиХ, тек 2005. године (или десет година после завршетка грађанског рата) Босна и Херцеговина је отпочела преговоре са Бриселом о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању. Тачније, скоро два месеца после Србије, у јуну 2008. године, БиХ је потписала са ЕУ Споразум о стабилизацији и придруживању.

Када се претходно има у виду, онда није изненађење што су ''преговори'' између ЕУ и БиХ у суштини били само испуњавање услова и захтева Европске комисије.

О том процесу (који се не примењују само према БиХ) пише магистар европских наука Душко Глодић, шеф Одељења за координацију процеса стабилизације у Дирекцији за европске интеграције БиХ: "Ради се о пасивном преузимању законодавства Уније, то јест acquis communautaire од стране органа државе кандидата, потенцијалног кандидата или било које треће државе''. Затим Глодић истиче: "У питању је потпуно пасивна и унилатерална хармонизација, јер држава која усклађује свој правни систем не може ни на који начин да утиче на законодавство које преузима... Због тога се овај процес законодавства у политичком жаргону сасвим оправдано назива 'бриселизација' правног система''. Коначно, Глодић закључује да се намећу и правна правила која нису део правног система ЕУ: "На тај начин, могуће је некој придруженој држави, односно кандидату, наметнути и обавезе које stricti iuris не чине дио комунитарних тековина''. [4] Међутим, такво доминантно присуство ЕУ у БиХ, није донело економски напредак. Следећа табела то показује.

Табела бр. 67. Спољни дуг БиХ у периоду преговора са ЕУ 2005-2013.[5]

Раст спољног дуга је пратила и катастрофална стопа незапослености, највећа у Европи и једна од највећих на целој планети. Она је 2013. године достигла скоро катастрофалних 44%. Табела број 68 показује раст незапослености у периоду од 2007. до 2013. године

Табела бр. 68. Пораст незапослености у БиХ у периоду преговарања са ЕУ 2007-2013.[6]

Слично томе, спољнотрговински дефицит БиХ је бивао све већи упркос дугогодишњем управљању ЕУ у овој држави од око 4 милиона становника. Табела број 69 то показује.

Табела бр. 69. Спољнотрговински дефицит БиХ у периоду 2003-2012.[7]

Каква је економска ситуација у БиХ под дугогодишњом управом ЕУ, показују и социјални немири који су избили у фебруару 2014. Наравно, треба истаћи да у земљи у којој је сурови грађански рат трајао скоро 4 године, немири увек имају и политичку конотацију (на пример, они се могу искористити и као средство за стварање унитарне државе и за рушење руководства Републике Српске које покушава да води самосталнију политику). Међутим, масовност демонстрација, њихов интензитет и трајање, показују да је народ посебно у муслиманско-хрватском делу БиХ (или у Федерацији БиХ која је уз Републику Српску конститутивни ентитет Босне и Херцеговине) дубоко незадовољна својим социјалним статусом, као и да је подложан манипулацији управо због свог безнадежног економског статуса.

Демонстрације су отпочеле 4. фебруара у Тузли. Непосредан повод је био затварање (и продаја) фабрика у том индустријском центру. Демонстрације су трајале неколико дана. Неколико дана касније око 10.000 демонстранaта је пробило кордон полиције и и запалило седиште кантона Тузла. Немири су убрзо проширили и на остале градове у којима су муслимани и Бошњаци у већини. Демонстранти су освојили и запалили зграду председништва БиХ, као и седишта влада кантона Сарајево и Зеница. У немирима је поврђено преко 400 демонстраната и полицајаца (Демонстрације су одржане и у Мостару, Јајцу, Брчком, Бихаћу, Добоју, Травнику, Цазину, Санском Мосту, Новом Травнику, Ливну, Прозору и другим градовима). Мање демонстрације су одржане у Сарајеву у октобру 2014. године. Тренутну ситуацију у БиХ компликује и предизборна кампања и најава немира (уколико резултати не буду у складу са жељама опозиције, посебно у Републици Српској).

Дакле, може се закључити да је у БиХ веома тешка економска ситуација. Земља која која је под фактичком управом ЕУ најмање је напредовала од свих држава у региону када се ради о такозваним европским интеграцијама. То је апсурд. Прецизније, БиХ није добила чак ни статус кандидата за ЕУ (Албанији је Савет министара ЕУ одобрио статус кандидата у јуну 2014. године).

Логично би било да рад администрације ЕУ која поседује толику фактичку моћ (и коју често злоупотребљева) доведе до минималног економског напретка у БиХ. Међутим, дешава се управо супротно. Спољни дуг БиХ расте, слично као и спољнотрговински дефицит. Жестоки социјални немири потресају земљу. Незапосленост је на афричком нивоу, чак и виша када се упореди са оном у државама попут Судана (и у том земљи је вођен грађански рат) у којем је стопа незапослености око 20%[8] или са оном у Намбији у којој је стопа незапосленост око 28% (двадесет година се ратовало на тој територији)9].

Једна од ретких афричких држава у којој је стопа незапослености већа од БиХ је Република Конго, у којој је незапосленост прешла стопу од 50%.[10] Нажалост, ако се настави досадашња политика ЕУ у БиХ, није немогуће да ће ова држава у наредних неколико година претећи и Републику Конго на овој црној листи.