Војна имовина - испит зрелости за СНСД и СДС после развода

После одиграног комада о раскиду коалиције СНСД-а и СДС-а у заједничким институцијама БиХ у Сарајеву, са препуно страначког певања и још више реторичког пуцања једних у друге, поставља се озбиљно питање да ли „разједињени“ српски политичари могу и даље успешно бранити интересе Републике Српске у Сарајеву.

Ако бисмо се вратили мало уназад, коју годину пре потписивања Платформе о заједничком деловању СНСД-а и СДС-а у институцијама БиХ, видели бисмо да су те две странке и без потписане платформе готово истоветно гласале кад год су на дневни ред седница Парламентарне скупштине БиХ постављани предлози закона којима се што благо, што грубо заобилазе интереси Српске. Дакле, након што су у априлу 2006. године и једни и други (не)вољно прихватили тзв. „априлски пакет“ уставних амандмана према којима је БиХ требало да буде више централизована држава  од овакве какве познајемо – па их од те врсте централизације „спасли“ бошњачки политичари – водећи српски политичари више нису судбину Српске гурали у руке поменутих „спасилаца“. Другим речима, после тог туђег спасавања, у водећим српским политичким партијама ствар су узели у своје руке, решавајући да спашавају што се спасити могло. Тако су једногласно одбијали сваки покушај сужавања уставног положаја Српске.

То се наставило и сада након пропасти Платформе СНСД-СДС, само што је, услед заглушујуће буке коју шире на развалинама свог пројекта - повремено зачињеној међусобним оптужбама за „издају“ – остало готово непримећено да су српски посланици у Парламенту БиХ једногласно одбили нови покушај политичког навођења на сарајевски млин.

Дакле, када су прошле седмице СДП БиХ Златка Лагумџије и СББ Фахрудина Радончића у Парламент БиХ на силу убацили свој предлог закона о књижењу непокретне војне имовине, Срби су га глатко одбили, не толико због тога што тај предлог није мањим делом раније усаглашен са њима, већ зато што представља испуњавање само једног дела давно постигнутог политичког договора. Према том договору, решење питања војне имовине предвиђено је у пакету са решавањем статуса тзв. државне имовине, а та два питања су предуслови за затварање Канцеларије високог представника(ОХР) у БиХ.

Срби инсистирају да се договор спроведе у пакету: тиме би избили аргументе из руку онима који се залажу за продужење мандата ОХР-а до унедоглед, а испунили очекивања оних који се залажу за затварање ОХР-а. С обзиром да ове друге предводе Русија и Немачка, док на челу прве, малобројније групе стоје америчке дипломате – није тешко закључити да су СДП БиХ и СББ свој папир, без икаквог покушаја да се претходно усагласе са Србима, понудили баш уз прећутну сагласност америчких дипломата. То је још јасније када се зна да је Вашингтону стало првенствено до тога да се војна имовина што пре укњижи на БиХ, не би ли затим БиХ што пре гурнули ка НАТО-у, кроз Акциони план, тј. МАП. Уосталом, ту приврженост бржем кретању ка чланству у НАТО-у, представници СДП-а БиХ и СББ-а  су – пошто су Срби њихов законски предлог глатко одбили - демонстрирали тако што су Србе оптужили да „коче“ БиХ на путу ка НАТО-у.

Реч је о политичком сукобу који није од јуче: док Срби (не)вољно прихватају да испуне услов за МАП, с тим да се у пакету реше присуства ОХР-а у БиХ, Бошњаци би, уз добијање МАП-а, оставили ОХР да „влада“ све док БиХ не уђе у НАТО. Овакав приступ бошњачких политичара би се могао сматрати сасвим легитимним само да није „мале“ ситнице: таквим селективним приступом руши се ранији српско-бошњачко-хрватски политички договор о решавању питања целокупне имовине у пакету. Због тога Срби и не сматрају легитимним парцијални предлог СДП-а БиХ и СББ-а о војној имовини, нити намеравају да такав и сличне предлоге убудуће разматрају.

То је, дакле, испит политичке озбиљности и доследности и тешко да ће на томе српски политичари ризиковати да падну и сада након раскида платформе СНСД-СДС. А није тешко замислити ни да би странка која би евентуално у овој ствари окренула ћурак била одмах проказана од оне друге у најмању руку као „издајничка“. Тим пре што су и СНСД и СДС, након раскида Платформе, показали да им није много тешко да одапну такву оптужбу према дојучерашњем савезнику кад год им се учини да тако могу нанети штету противнику међу бирачима.