Вучићево "историјско помирење" Срба и Бошњака - (не)могућа мисија

Када се премијер Србије Александар Вучић ономад у Сарајеву заложио малтене за историјско помирење Срба и Бошњака, нагласивши да се „мора стварати атмосфера поверења између Срба и Бошњака, јер се тако доприноси стабилности региона”[1], истог дана, баш као и уочи саме посете, добио је велике похвале од бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића[2]. Две седмице касније, када је Изетбеговић на конгресу своје СДА надмоћно изгласан за вођу убедљиво најјаче бошњачке странке и тиме инаугурисан у првог међу Бошњацима, поново је Вучић добио похвале од Изетбеговића, додуше са прецизним “препорукама” које Изетбеговић - и не само он - сматра за основе на којима у Сарајеву мисле да “стварају атмосферу поверења између Срба и Бошњака”.

“Усамљени глас разума Наташе Кандић, Жена у црном и мале групе интелектуалаца из Београда коначно је појачан изјавама утицајних србијанских политичара. Наду уливају изјаве Чедомира Јовановића, Ивице Дачића, а нарочито Александра Вучића”, рекао је, између осталог, Изетбеговић[3], а затим и јасно назначио какав наставак “позитивног тренда” очекује од Срба и Србије у односима са Бошњацима.

“Они који желе боље односе у БиХ и са БиХ морају се суочити са прошлошћу, морају подржати суверенитет и територијални интегритет наше земље, прихватити историјске чињенице и показати пијетет према жртвама. То су ствари о којима нема преговора и погодби”, категоричан је Изетбеговић[4]. А на крају Конгреса СДА у страначкој програмској декларацији, у допуњеном тексту у односу на предложени, нашла се и одредба да ће “СДА учинити све на прибављању нових докумената како би дошло до покретања тужбе БиХ против Србије због повреде Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида”[5].

Док је за Вучића “прошло време у којем смо имали бубице мислећи како треба да победимо неког у било каквим сукобима и кад су други имали исте такве бубице”[6], у Изетбеговићевој СДА очигледно не сматрају да су уопште имали некакве “бубице” о којима Вучић говори. То су потврдили у програмској декларацији, у којој су као свој дугорочни циљ дефинисали “Републику БиХ са пет мултиетничких регија”. Истини за вољу, овај програмски циљ СДА дефинисан је још раније и сада је, практично, само поновљен. А ваља подсетити да и све друге политичке партије које окупљају Бошњаке (ДФ Жељка Комшића, СББ БиХ Фахрудина Радончића, СДП БиХ и низ других, мањих странака) у својим програмским циљевима имају или изградњу БиХ са регионима без садашњих ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, или са ентитетима који ће имати много мање овлашћења него што су их добили дејтонским Уставом БиХ.

Дакле, док Вучић говори о “бубицама“ које су га прошле - ваљда мислећи на свој радикалски период у коме се залагао за “Велику Србију” - бошњачки политичари, почев од Изетбеговића, очигледно не мисле да су они имали било какве “бубице“, већ да су њихови политички циљеви одувек били исправни.

А такав им је и однос према ратним злочинима над Србима, уз свега неколико изузетака. Када је својевремено покојни лидер СДА Сулејман Тихић рекао само то да је било злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву - иако је истовремено тврдио да те злочине нико није организовао[7] - на Тихића су се због тога обрушили и тадашњи вођа Исламске заједнице у БиХ реис Мустафа Церић и тадашњи бошњачки члан Председништва БиХ Харис Силајџић[8] . А доскорашњи потпредседник Федерације БиХ Мирсад Кебо о ратним злочинима над Србима проговорио је нашироко тек пошто је изгубио политички утицај међу Бошњацима - на крају свог мандата и то када је изашао из СДА. Напослетку, у Сарајеву је готово сасвим маргинализована Кебина предаја доказа о злочинима Тужилаштву БиХ.

За разлику од бошњачких политичара који ратне злочине над Србима сматрају само изолованим инцидентима, српски политичари одавно не негирају ратне злочине над Бошњацима, укључујући и оне масовне попут злочина у Сребреници, али то, ипак, није довољно бошњачким политичарима. То је натерало чак и љуте политичке противнике међу Србима, као што су Милорад Додик и Младен Иванић, да се, одбацујући квалификацију геноцида[9],заједно заложе против политизације злочина у Сребреници.

Јасно је, дакле, да ће помирење Срба и Бошњака у погледу ратне прошлости бити готово недостижан циљ, поготово уколико се за почетак тог процеса узме Вучићев покушај да своје мрље из ратне прошлости објасни некаквим “бубицама”. Тај покушај ће превасходно бити схваћен као његово посипање пепелом, при чему ни Срби у Републици Српској ни Бошњаци у Федерацији БиХ никако неће разумети зашто би и они то требало да учине, јер су, свако из своје перспективе, водили рат за одбрану својих националних интереса, а да притом и међу једнима и другима готово да нема породице која није изгубила неког од својих чланова.

За праведан однос према мрљама из ратне прошлости, потребно је да, према истим критеријумима, буду процесуирани барем сви већи ратни злочини. То се до сада није догодило, првенствено када је реч о злочинима над Србима, а питање је да ли ће се догодити и у наредних десетак година. Након тога, и преостали живи сведоци ратних злочина ће поумирати.

Када је, пак, реч о политичкој данашњици и блиској будућности у односима у БиХ и између БиХ и Србије, одрицање Вучића од његових “бубица” Изетбеговић је покушао да искористи за покушај да Вучићу сугерише да некако утиче на Додика, али се овај није дао збунити. Из те “замке” извукао се хвалећи подједнако и Додика и Изетбеговића као “снажне лидере”, те помињући Дејтонски споразум. Невоља је, међутим, што се у РС већ две деценије као предуслов за “стварање атмосфере поверења између Срба и Бошњака” очекује од бошњачких странака да у Парламенту БиХ ратификују Дејтонски споразум, али овима то није ни на крај памети.

Да у СДА то неће бити на дневном реду ни у наредном периоду потврђује, као што смо већ поменули, и континуитет програмског залагања за “Републику БиХ са пет мултиентичких регија”. А онда се нити једна друга утицајна странка међу Бошњацима неће осмелити - чак и када би то помислили - да међу својим бирачим програмски “легитимизује” постојање дејтонске Републике Српске. Уместо тога, бошњачки политичари покушаваће на све начине да поруке из ЕУ о преласку из “дејтонске” у “бриселску” фазу - прилагоде својим намерама за више централизације у БиХ. Како ће им то ићи са садашњим српским партнерима из Савеза за промене није лако предвидети, али, ако је веровати речима потпредседника Иванићевог ПДП-а Бранислава Бореновића из поздравног говора на Конгресу СДА, то партнерство изгледаће овако: ” Иако ми желимо мало више Републике Српске, а ви мало више Босне, и СДА и ПДП имају заједнички циљ и обавезу да БиХ воде у ЕУ”[10].

С друге стране, откако је Савез за промене ушао у власт на нивоу БиХ са СДА, ДФ-ом и ХДЗ-ом БиХ, Додиков СНСД не престаје да их оптужује за “издају”, а оптужбе су кулминирале када је Савез за промене у Парламенту БиХ изгласао измене и допуне Кривичног закона(КЗ) БиХ. Из СНСД-а су тврдили да је реч о преносу надлежности РС на ниво БиХ[11], а из Савеза за промене су то негирали[12], изазивајући СНСД да поменуте измене и допуне КЗ-а БиХ обори у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. СНСД је то могао да учини на један једини могући начин, користећи се методом парламентарне опструкције: да су три делегата СНСД-а и ДНС-а од укупно пет српских делегата одбили да дођу на седницу, измене и допуне КЗ-а БиХ не би прошле, али СНСД и ДНС су, очигледно, проценили да би, уколико се буду користили опструкцијом, били оптужени да “коче” пут ка ЕУ, те би на себе навукли политичке притиске из Брисела.

Сам Вучић није успео да помири српске политичке ривале ни тада, а тешко да ће и убудуће, иако је још у априлу најавио да ће позвати Милорада Додика и Младена Босића “да разменимо мишљења о свим важним темама и покушамо да усагласимо погледе на будућност целог региона и сарадњу Србије и Српске”[13]. Са Босићем се јавно срео ономад у Сарајеву, са Додиком након тога у Београду, али након тих сусрета Вучић није објављивао да ли су сва тројица “усагласили погледе”, а данас је поприлично јасно да између Додика и Босића ни до каквог усаглашавања није дошло.

Тако сада изгледа да је премијеру Србије најважније да се српски политичари из Републике Српске држе “проевропског курса” у БиХ, шта год то значило и ма шта ко међу њима буде чинио, све док то чини без већег “таласања”. Но, ако тако буде “мирио” међусобно завађене Србе, тешко да ће боље измирити и Србе и Бошњаке. Или, пак, хоће ако ли Бошњацима у Рашкој/Санџаку понуди неку врсту аутономије за сарајевско коначно прихватање дејтонске Републике Српске?

У међувремену, Вучићев процес “помирења” Срба и Бошњака требало би да се одвија, како сам Вучић предвиђа, на пољу економске сарадње Србије и БиХ. Притом Вучић превасходно потенцира изградњу јединственог тржишта, а много мање помиње заједнички наступ на трећим тржиштима, иако ће без овог другог урушене домаће економије и БиХ и Србије тешко оздравити. А да БиХ већ плаћа високу цену своје економске политике, ослоњене на савете ЕУ и кредите ММФ-а, данас није непознато ни економистима у Сарајеву[14].

Но, алтернативе томе за сада нема ни на видику нигде у БиХ, а и Изетбеговић има своје приоритете: отворено је поручио да се далеко више узда у Хрватску него у Србију, јер га у Загребу подржавају да БиХ што пре учлани у НАТО[15], кад већ пре тога не може у ЕУ. Србији ће “изаћи у сусрет” тиме што неће признати “независно Косово”, иако се признању нада, а и сам би га сутра признао, али “чува” консензус са Србима у РС[16].

И то је за сада највећи Изетбеговићев корак у “стварању атмосфере поверења између Срба и Бошњака”. Но, можда је то довољно Вучићу за почетак једног дивног историјског помирења.