Исламски избори за дестабилизацију Србије

Уједињење балканских заједница

Од раскола у Исламској заједници Зукорлић непрестано потенцира да је ИЗуС жртва “злоупотреба полиције” лошег односа Владе Србије и Министарста вера, и жртва завере којом би се она разбила. После избора, он најављује да ИЗуС то неће више толерисати, и да ће однос заједнице према новој влади бити одређен у складу са понашањем Владе и Министарством вера. 

На заседању Сабора ИЗуС одржаном у недељу 6. јула 2008. речено је да ће ИЗуС чекати да види “да ли је однос државе према ИЗ у Србији промењен", а муфтија Зукорлић је чак појаснио да држава своју добру вољу мора показати истрагом понашања неких државних органа у претходном периоду. Поред тога, Сабор ИЗуС послао је писмо Борису Тадићу са захтевом да "коначно предузме" све потребне мере, како би исламска заједница равноправно са црквама и другим верским заједницама могла да ужива сва права загарантована законом и Уставом. Писмо је достављено и председнику Владе Србије, министру полиције, министру вера, као и домаћим и међународним организацијама за заштиту људских права. Значајно је напоменути да се у њему каже да ИЗуС „подиже свој глас“ са све мање наде „да ће бити схваћени“, а да упркос томе они „желе да верују да још нису исцрпљене све могућности да муслимани у Србији буду фактор стабилности". 

Зукорлић жели да ИЗуС буде призната као једина легитимна заједница муслимана у Србији, а затим, како је више пута изјављивао, да на миру, без уплитања настави изградњу “слободне и аутономне Исламске заједнице", која ће држави бити партнер у развијању односа. Зукорлић жели да се ИЗуС поштује као партнер, који има сопствене и легитимне интересе. Али, основни проблем у односу ИЗуС и државе Србије је тај што су интереси ове заједнице у многим областима потпуно супротни интересима државе Србије. 

Зукорлић не крије своје циљеве и стратешка опредељења, а то су најпре јединствена исламска заједница у Србији, са центром у Новом Пазару, која је организационо подређена Исламској заједници Босне и Херцеговине у Сарајеву и реису Церићу. У интервјуу за интернет сајт Мешихата ИЗуС Зукорлић наводи: “Као што знате, ту је неколико стратешки важних ствари: обједињавање Исламске заједнице, тј. успостава јединственог система Исламске заједнице за подручје цијеле Србије, са очувањем веза, преко Новог Пазара са Сарајевом, преко Прешева са Косовом; такођер, очување прекограничног исламског јединства оба дијела Санџака, као и дјеловање прво на зближавању, а потом и на обједињавању исламских заједница на подручју Балкана.” Зукорлић је активан у раду на обједињавању исламских заједница на подручју Балкана, под јаким утицајем Турске, а поред тога, ИЗуС жели да буде посматрана као установа која треба да има пресудну улогу у вези с националним питањима, као и питањем статуса муслимана у Санџаку. Поред тога, ИЗуС жели, како је Зукорлић навео, да буде активан партнер у изградњи друштва.  

Оваквим ставовима Зукорлић очигледно показује да себе схвата не само за верског, већ и за политичког лидера и националног вођу, а како време пролази, очигледно је и да су његове амбиције све веће и веће.  

Смишљена дестабилизација 

Корени оваквог става Зукорлића сежу не тако далеко у прошлост. Своју позицију Зукорлић је почео да гради у време изгнаства Сулејмана Угљанина, под чијим је утицајем био постављен на функцију. Убрзо после Угљаниновог повратка 1996, јавили су се први сукоби, који су временом ескалирали у смртно непријатељство, али је све већи слој нове економске елите у Санџаку у муфтији је видео лидера који је својим ставовима и активностима надилазио улогу верског ауторитета. Они су свестрано помагали и развој ИЗ, што је додатно ојачало ову институцију, али и позицију муфтије у друштву. После слома Милошевићевог режима, Зукорлић је успоставио односе са покојним премијером Зоран Ђинђићем, који је муфтију прихватио као свог главног партнера у Санџаку. Када год су званичници из Београда, укључујући и самог премијера Ђинђића, долазили у службену посету Санџаку, обавезно би се састајали са муфтијом Зукорлићем, а избегавали сусрет са Угљанином, па чак и Љајићем. Зукорлић је за своју подршку од Ђинђића добио бројне услуге, од сагласности за отварање првог приватног исламског универзитета у власништву ИЗ, до тога да је муфтија био члан званичне државне делегације Србије која је путовала у посету Уједињеним Арапским Емиратима. Та подршка званичног Београда још је више ојачала позицију муфтије, не само као неприкосновеног верског лидера, него и оног политичког. Његов положај је додатно ојачан и подршком коју добија од представника амбасаде САД у Београду. У време кад је букнула криза у исламској заједници, новопостављени амерички амбасадор Камерон Мантер одмах је отишао у Нови Пазар да да подршку Зукорлићу. После недавних избора, делегација америчке амбасаде у Београду предвођена Бредфордом Белом посетила је Мешихат Исламске заједнице у Србији и, како је саопштено, “изразила посебно интересовање за недавно спроведене изборе и стање након конституисања нових органа.”

Изјаве и политика муфтије Зукорлића показују да га веома боли изостанак подршке врхова власти у Београду, и чини се да на све начине покушава да врати свој некадашњи положај, а своју заједницу прогласи једином легитимном. У својим говорима муфтија посредно прети дестабилизацијом, премда истини за вољу, треба поменути да је Зукорлић рекао да ће муслимани у Србији „бити добри” чак и ако се не промени државна политика према њима, јер „не желимо да рушимо кућу у којој живимо”. У овом тренутку Зукорлић нема подршку за радикалније деловање, или сепаратизам, али његови циљеви не гарантују да до таквих тежњи у једном тренутку не може доћи. Такође, став ИЗуС, као и осталих исламских заједница на Балкану, по питањима попут косовског , може да потврди мишљење београдског муфтијства ИЗС да део муслимана у Санџаку, али и на југу Србије у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, као и Албанаца на Косову – функционише у складу са политичким принципима албанске већине. Према мишљењу ИЗС, активности ИЗуС у овом тренутку могу да значе стварање кризе и спровођење смишљене дестабилизације прилика у Србији, да би се што лакше остварила независност Косова, а поједине активности Зукорлића и ИЗуС имају за циљ да се створи утисак да су у Србији права муслимана угрожена, у чему имају подршку великих сила, оних које активно подржавају независност Косова. 

Дешавања унутар муслиманске популације отварају и питање реаговања државе, посебно што су обе заједнице више пута, из својих разлога, изражавале незадовољство њеном реакцијом. Челници Исламске заједнице Србије су више пута доказивали да се залажу за територијални интегритет Србије и независност Исламске заједнице Србије од утицаја бошњачке и албанске политике. С обзиром на сложеност ситуације, реакција државе мора да буде суздржана. Ипак, деловање ИЗуС и самог Моамера Зукорлића, показује да би јачање његовог утицаја и евентуално испуњавање његових захтева било још једна опасност за Србију. Пошто је за партнерство потребно двоје, било би добро сагледати шта они нуде. По свему судећи, Зукорлић и ИЗуС траже све, а не нуде готово ништа.