уторак, 09. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Лечење раскола или одрицање "Мајке Цркве"?!
Црква и политика

Лечење раскола или одрицање "Мајке Цркве"?!

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Стојковић   
уторак, 24. мај 2022.

Поштовани,

прослеђујемо Вам ауторски текст (као и одређени број слика) историчара Милоша Стојковића из Скопља, у вези бојазни да се актуелно црквено "решење" између СПЦ и доскора расколничке МПЦ можда и решава на штету Срба из Македоније, ако и српске културне баштине. Због својеврсног убрзања готово па исфорсираног решавања овог питања, молимо Вас да овај портал објавите на Вашем порталу, једном од најчитанијих и најпозванијих на ову тему.

С поштовањем.

Српски културно - информативни центар СПОНА из Скопља

У данима велике радости међу васколиким Српством, поводом великог јубилеја – стогодишњице од друге обнове Пећке патријаршије (Уједињене Српске православне цркве) као и наде за коначно решавање 55 - годишње шизме и раскола на епархијском простору СПЦ, у данашњој Северној Македонији, ми Срби из некадашње Старе Србије, нисмо могли а да кроз славље не осетимо и благу горчину и зебњу.

Поучени досадашњим икуством непомињања и недовољне бриге од стране наше отаџбине Србије, ми који смо без очинске заштите отачаства нашег остали још 1941. године, све наде и молитве о нашем опстанку полажемо најпре Господу и нашој Мајци Цркви. На свечаности у Сремским Карловцима, Његова Светост патријарх Српски г. Порфирије је у посланици напоменуо символички значај сабрања и јубилеја баш у овом граду, једном од три седишта српских патријарха (Карловачка Патријаршија је проглашена маја 1848. г. са балкона Магистрата, док је у поменутом Патријаршијском двору обновљена 12. септембра 1920. г.). Простим историјским подсећањем, знамо да су била четири (седишта), и да поред поменутих Сремских Карловца, Београда (модерно седиште), Пећи (историјско), нигде није поменуто СКОПЉЕ као место рођења Српске (Пећке) Патријаршије!

Тадашњи Архиепископ пећки, наследник трона Светога Саве – Јоаникије, на Цвети 1346. године у престоном српском Скопљу (престоница српског краљевства од 1282. г.) бива проглашен за ПАТРИЈАРХА СРБА И ГРКА као ЈОАНИКИЈЕ I. Такође у поменутој посланици, Његова Светост помиње годину укидања Пећке патријаршије „1766“, (заправо укинута још 1463. и 1499. године припајањем српских епархија Охриској архиепископији по турском освајању српске Деспотовине Бранковића и Зете Балшића, да би иста била обновљена 1557. г. постављењем Макарија Соколовића за Пећког патријарха), али не и година „1346“ и проглашење те исте српске Патријаршије у поменутом Скопљу.

Прећуткивање Скопља и Душановог завета директно је и кршење идеје водиље обједињавања свих Срба под скут Мајке Цркве као највеће заштите од однарођења Срба и гашења огњишта, а посебно на историјским српским просторима у којима је Немањићка епоха оставила најсјајније бисере српке цивилизације и културе, а чији смо сви ми чувари – кроз помињање и молитву

Да ли је тенденција „авнојске србијанизације“ кроз омеђавање дозвољених седишта патријаршијских, а тиме и историје наше Свете Цркве случајна или није, не можемо судити, али знајући да је Скопљанска митрополија од те 1346. године имала статус „првопрестолне“ (прве по части – као седишту Царства Срба и Грка цара Душана Немањића), и да се те одредбе јасно наводе и у Душановом законику (донетом у Скопљу 1349 и Серу 1354. г.), не можемо подвести под „lapus linguae“ Његове Светости, а још мање неупућеност. Прећуткивање Скопља и Душановог завета директно је и кршење идеје водиље обједињавања свих Срба под скут Мајке Цркве као највеће заштите од однарођења Срба и гашења огњишта, а посебно на историјским српским просторима у којима је Немањићка епоха оставила најсјајније бисере српке цивилизације и културе, а чији смо сви ми чувари – кроз помињање и молитву. Душанов завет је свој почетак имао у Скопљу те 1346. године, а кроз бурне векове опстао и до 20. века у доба ослобођења и уједињења Срба и достојног наследника Немањића – витешког краља (тада регента) Александра I Караорђевића – Ујединитеља, који у свом указуод 17. јуна 1920. озакоњује уједињење Српске православне цркве речима: „Ми данас потврђујемо одлуку Св. Архијерејског Сабора Православне цркве… и проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршујући тако и други део Душановог завета”. Српска патријаршија је у Скопљу те 1346. године рођена, у Карловцима 1920. обновљена (Душанов завет), Косовски пораз из 1389. је код Куманова 1912. Освећен (Милошев и Лазарев Косовски завет), на Кајмакчалану Српство Карађорђа, Милоша и Његоша одбрањено и Васкрсло (1918), а браћа Мрњавчевићи из Скопља и Сера пре Лазара своје мученичке главе за Отачаство и Христа на Марици (локалитет „Сирф Синдиги“ – „Погибље Срба“ код Једрена) положили (1371).

Где је нестао Душанов завет и да ли смо и ми Срби Старе Србије избрисани из стања свести и наше Мајке Цркве? Гласно плачемо и Богу се молимо да смо у заблуди.

Морамо, а да поново не упитамо нашег патријарха, да ли је овом одлуком помирења са нашим доскорашњим прогонитељима из МПЦ-а заборавља сва патња, страдање, прогон, политички монтирана суђења као и вишегодишња затварања нашег Архиепископа Јована?

Готово истовремено, нову радост пружило нам је Саопштење Светог архерејског Сабора од 16. Маја, којим се успоставља канонски црквени поредак у Северној Македонији на основу одлуке СПЦ-а из 1959 и 2002. године (ова друга година и важећи Томос о аутономији ПОА се експлицитно не помињу) и назнаке решавање 55 година дуге шизме те враћања МПЦ-ОА под окриље мајке Цркве – СПЦ (Пећке патријаршије), нама верницима канонске Православне охридске архиепископије, враћају Веру да се везе колевке патријаршије српске и њеног садашњег трона Светога Саве неће више насилно и тако дуго раскидати. Разапети кроз страдање наше Цркве и прогоњени у последњих 20 година са пута истине нисмо желели одступити, а посебно мучени кроз страдање нашег поглавара Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована VI. Остајемо и без сазнања да ли су се у поменутом писму покајали за своје бивствовање у расколу, за прогон канонске цркве ПОА и њених верника, те да ли их је Црквени Суд пре ове одлуке помиловао и поништио одлуке САС СПЦ-а из 1967. године. Морамо, а да поново не упитамо нашег патријарха, да ли је овом одлуком помирења са нашим доскорашњим прогонитељима из МПЦ-а заборавља сва патња, страдање, прогон, политички монтирана суђења као и вишегодишња затварања нашег Архиепископа Јована?

Зар су већ избледели насртаји на монаштво, свештенство и вернике, паљења, рушења параклиса и цркава („Одеса“ пре Одесе)? Зар се олако заборавља толика жртва и патња нас канонских верника током претходних 20 година (где су Срби само у мањини), а наш литургијски живот свео на катакомбе, скривена места, станове и бараке? Диоклецијаново време у 21. веку! Слобода и правда нама су далеки снови. Наша је патња дубља и тежа од патње наших сународника у енклавама на Косову и Метохији, тамо су жице, али Српско име није спорно, а Светосавље извире и шири се Васељеном. Како да објаснимо себи и другима да се сада требамо збратимити (да поновимо, без назнака њиховог јавног покајања или извињења) са онима који су хушкали руљу на монахиње и тукли их боксевима, моткама, те бацали сузавац на вернике, уз заштиту полиције и власти наше домовине Македоније. Дводеценијско страдање Његовог Блаженства г. Јована је и велика српска срамота. Довољно је видети колико је тортура утицала на Његово здравље – једва да може ходати! Најмање што је могло да се за њега учини је да се укаже заслужено поштовање и буде важан учесник овог одлучивања и Сабрања (а не споредна и „пензионисана“ фигура, скрајнут и одбачен од свих), али уместо тога вођа доскорашњих расколника Стефан бива награђен давањем легитимитета и „опране биографије“ да наставља даље са досадашњим „чинодејанијем“. Као да није баш његовом иницијативом и знањем, архиепископ Јован био прогоњен као звер. Надамо се, да се надаље, древно, велико, храброшћу, муком и памећу стечено, српско наслеђе како свуда, тако и на југу неће и даље расипати и неповратно нестајати. Време ће показати исход ових одлука, али нажалост, слутимо да се ретко дешава да се поодмакли процеси врате на полазну тачку. Процеси са са далекосежним последицама, а које зависе од одлука српског „двоглавља“ (световне и духовне власти, где обично духовна има улогу „слушкиње“ прве), са надом да након истих ми маћедонски Срби нећемо остати само неподобни сведоци лоших одлука „развијања добросусдских односа“, рецидив „неподобне прошлости“ и заложници вечитог жтвовања српства зарад неког новог југословенства и јајачке визије као мерила свих вредности. Вредности које се данас мере шлеперима.

Надамо се да ће наша мудра Српска православна црква и Његова Светост патријарх српски Г. Порфирије смогнути снаге и у предстојећим даљим преговорима (ако их уопште буде било) издејствовати да се у српским срединама Северне Македоније постављају српски свештеници, служба одржава на српском језику и слободно обележавају и помињу сви српски светитељи, чије задужбине за живота саградише и осликаше да вечно служе слављењу имена Господњег и српске непролазне славе и величине

Надамо се да ће наша мудра Српска православна црква и Његова Светост патријарх српски Г. Порфирије смогнути снаге и у предстојећим даљим преговорима (ако их уопште буде било) издејствовати да се у српским срединама Северне Македоније постављају српски свештеници, служба одржава на српском језику и слободно обележавају и помињу сви српски светитељи, чије задужбине за живота саградише и осликаше да вечно служе слављењу имена Господњег и српске непролазне славе и величине. Такође се Молећи надамо, да наш мучени и ХРИСТОЛИКИМ ВЕНЦЕМ МУЧЕНИШТВА И СТРАДАЛНИШТВА ЗА ЖИВОТА ОВЕНЧАНИ Архиепископ ЈОВАН VI, који најтеже ударце мржње примаше на своја плећа и у најмрачнија времана прогона бионам утеха и узор НЕ БУДЕ СКРАЈНУТ И ЗАБОРАВЉЕН. Да се Његова и наша жртва не „багателишу“ зарад самозваних епископа у мантијама (МПЦ) који су у расколу руколоположени и никада пред Богом и људима непокајани за сва зла која призиваху ка нама „браћи у Христу“, само јер се наше канонске и једне Цркве одрекли нисмо, као ни нашег Светосављаи завета српског цара Душана и кнеза Лазара. ПОА и њени верници нису толико „братски“ гоњени јер су желеле да буду део Једне и Апостолске Цркве кроз јединство са Српском православном црквом, већ јер је ПОА у очима гонитеља сматрана „српском инсталацијом“ и „српском агентуром“. Србофобија и „истрага“ македоских Срба (овде погрдно називаних „Србоманима“, наводно изрођених и српском „манијом“ оболелих Бугара/Македонаца) јесте суштина прогона архиепископа Јована (истина ослобађа). Историјски гледано, то је само наставак брисања српског бивствовања од укидања Пећке патријаршије (1766) кроз јелинизацију и каснију бугаризацију стварањем такође расколничке тзв. „Бугарске егзархије“ (1870/72). Зато и не чуди дириговани и уједначен наступ државе СФРЈ (и њене инсталације НР Македоније) у стварању „државне и партијске парацркве“ и уласка у свесну шизму, али и касније од стране самосталне државе Македоније подржаване у тражењу ничим заслужене аутокефалности час од Фанара (Цариградске патријаршије), час од Бугарске Православне цркве.

Или су кости наших јунака од Зебрњака до Кајмакчалана мање вредни од камиона брашна, уља и вакцина? Докле ће се Срби и српство Македоније увек жртвовати зарад авнојевског македонства. „Титово Јајце“ као парадигма свег и свја

Највећи неспокој и страх код нас Срба Старе Србије изазива помисао неког будућег поклањања „аутокефалије“ нашим прогонитељима и негаторима од стране наше Српске православне цркве. Истим онима који српске задужбине проглашавају као „окупаторске базе“ (нису знали Стефан Немања и краљ Милутин докле ће друг Тито у Јајцу „оцепити“ границу, да су знали држали би се авнојевских граница, да не врше „агресију“), а нас Србе дошљацима након 1912. године. Који нам светитеље по црквама преименују, а у црквама и манастирима осим што их држе отетим, не дају да у њима Молитвом обележавамо празнике наших светаца – ктитора тих истих светиња и владара који столоваше баш на овом простору. Све ове светиње (заједничке свим хришћанима, па и онима који то нису) без имало зазора протеривањем свештенства и верника СПЦ-а присвајају као „македонске“, прећуткујући српске градитеље (античке, вмро-вске, титовске, натовске), чак и костурнице српских дивјунака претварају у подруме и забрањују нам посете јер су ето „окупатори“ (само Срби?). Зар је нама Србима дозвољено само да се кроз јефтине „тотеме“ Светог Саве од картона уздижемо српство и Светосавље? Или су кости наших јунака од Зебрњака до Кајмакчалана мање вредни од камиона брашна, уља и вакцина? Докле ће се Срби и српство Македоније увек жртвовати зарад авнојевског македонства. „Титово Јајце“ као парадигма свег и свја.

МПЦ је до сада призивала „украјински“ сценарио и обраћала се или Бугарској цркви као „мајци“ или Фанару (овде, овде, овде, овде, овде, овде и овде„источном папи“, а праву мајку Цркву називала непријатељем, негатором, убицама и асимилатором, шовинистима, док поштовање канонског поретка СПЦ сматра за „упад и великосрпске претензије“. Макар и када је у питању протоколарно видео обраћање српског патријарха Порфирија на научном скупу у Скопљу поводом 7 векова од смрти српског краља Милутина.

Свесни чињенице да се налазимо у доба врло смутних времена и тамних облака који се надвијају над читавим светом,те великих притисака који се надвијају над целим Српством, апелујемо да уз мудрост будемо сви још уједињенији и јачи, јер растакање српског црквеног простора представља само забијање последњег клина у ковчег српског постојања. Како умно рече Његова Светост патријарх Порхирије у Карловцима: „Где је народ ту је Црква, али и где је Црква ту је (српски) народ“. Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и „државне“парацркве. Ми Срби из Старе Србије, који се поред најсветлијих Немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали „кусур“ у договарањима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије (као и овде, овде), о чему смо ми из СПОНЕ писали и раније у својим анализама о символима и поменима убицама Срба. Ако смо после векова унижавања од вукова који преобучени у јагњад нашу „браћу“ вешто глуме скоро 80 година сведени на статистичу грешку, Молимо се драгом Господу и Светоме Сави да нас и ово мало не напусти наша Светосавска Српска Православна Црква – Пећка патријаршија, наша последња нада и утеха опстанка!

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српскопм православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам у ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора

Најављени долазак српског патријарха Порфирија у Скопље 24. маја на дан Свесловенских просветитеља Св. Ћирила и Методија за заједничко саслужење буди нову наду да ће кроз најширу аутонимију МПЦ бити достојна обавезе коју преузима ступање у канонски поредак православних цркава, али и нова зебња нас Срба – Старосрбијанаца. Зебња коју додатно подгрева необјављивање најаве доласка Његове Светости на званичном сајту СПЦ-а до времена писања овог текста (21. мај) А када се нешто изводи полутајно или срамежљиво, намере могу бити свакојаке, посебно јер се дојучерашњи расколници не одричу Аутокефалије и прекидања свих веза са „мрским Београдом“. Аутономија и повратак у канонски поредак јесте само краткотрајан предах пред велико „финале“ у Цариграду... Отворени Балкан – затворени Срби!

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српскопм православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам у ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора...

Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!

Аутор је историчар из Скопља

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер