Istrajne aktivnosti na širenju istine o Kosovu i stradanju tamošnjeg srpskog naroda, u Rusiji, Belorusiji, Grčkoj, Rumuniji, Kipru, ne samo što bi pobudile javno mnenje tih zemalja, već bi i tamošnje vlade podstakle da se sa nama energičnije bore za elementarnu pravdu.

EU je i dalje opterećena nedostatkom konsenzusa u vezi s Kosovom, pošto Španija, Slovačka, Grčka, Rumunija i Kipar – svaka ponaosob duboko svesna sopstvenih unutrašnjih nacionalnih neprilika u vezi sa samoopredeljenjem – odlučno uskraćuju priznavanje nezavisnosti.

Strateška odluka moje zemlje da na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova odgovori obraćanjem Međunarodnom sudu pravde, posle odobrenja koje je prošle godine dala Generalna skupština UN, predstavlja tipičan primer zaokreta ka miru na  zapadnom Balkanu.

Mislim da se podjela na dva entiteta donekle učvrstila. Kao prvo, zato što je rukovodstvo RS u posljednjih sedam godina pokazalo dovoljno samopouzdanja, odlučnosti i vještine da odbrani „manji entitet“. Drugo, bošnjačka strana nije ni pokušala da Srbe pridobije za takve promjene.

U značajnoj mjeri, „saldo“ na lokalnom nivou zavisi od viših stepenica u hijerahiji vlasti, tako da nije baš svejedno šta se dešava u entitetu, distriktu, kantonu, pa i u prilično virtuelnoj kategoriji poznatoj kao BiH.

Dve decenije nakon međunarodnog priznanja centralne jugoslovenske republike kao države i tvrdoglavog insistiranja na njenom održanju kao geopolitičke nužnosti, svet izgleda napokon shvata da tu od samog početka nešto nije bilo kako treba i da je zato otpor na grbavom terenu praktično nesavladiv.

Pred kraj rata kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio a Karadžić i Boban na tu ponudu stavili potpise još pre početka samog rata.

Od čitave te dnevnopolitičke matematike, važnije je ko će u definitivnom raspletu činiti vladajuću strukturu, prije svega na nivou BiH, ali i u Federaciji. Bizarno, ali veoma izvjesno – nikakvog raspleta neće ni biti, sve do novih izbora 2014.

Ako na Taipovo prisvajanje Bosne ne reaguju ni P. Sorensen ni K. Ešton, kog đavola onda predstavnik EU sedi u Sarajevu i pomaže napretku BiH u evrointegracijama? Da li je došlo do zamene nadležnosti između Brisela i Ankare, pa neće BiH u EU, nego „81. provincija" u neoosmansku imperiju?