Patrijarh Pavle je dobro znao šta može jedan papa da učini u teškim vremenima. Kako je dobro upamtio Drugi svetski rat i zločine, ali i shvatao da se zločini mogu ponoviti, pisao je papi Jovanu Pavlu II sa vanrednog sabora 17. januara 1992.

Dakle, neko je po svemu sudeći, pretio silom (ili upotrebom sile) ako se ne potpiše Briselski sporazum. Da li su to bile takozvane vlasti iz Prištine ili neke zapadne sile (ili zajedno?) i na koji način je to izvedeno (diplomatskim kanalima ili neformalnim putem?) manje je bitno sa aspekta Bečke konvencije.

Hrvatska vlast ne pokazuje političku volju da se posmrtni ostaci ekshumiraju, identifikuju i predaju porodicama da ih sahrane. Hrvatska nije riješila sudbinu 2.100 nestalih lica srpske nacionalnosti.

Retorika pomirenja je uostalom svih ovih godina i bila samo iznuđeni obol političkoj korektnosti iza koje se više ili manje vešto skrivala namera nastavka rata drugim, neoružanim – medijskopropagandnim, diplomatskim i, ponajviše, međunarodnokrivičnopravnim sredstvima.

Čamčić koji se ljuljuška u struji na sredini reke nadgleda svemoćni krmaroš. Pomalo smo zadovoljni što ne možemo ni levo ni desno, ni tamo ni ovamo, već samo napred u ambis obećanog susreta sa jednim obećanjem prema kome smo programirano ravnodušni.

Ako je tačan podatak da odluku o raščinjenju vladike Artemija nije podržalo čak trinaest članova sabora (sedam protiv i šest uzdržanih), onda je to znak da ni za značajan deo arhijereja SPC Artemijeva krivica, čak ni sada, nije nešto što bi bilo „izvan svake razumne sumnje“.

Osoba koja je sebe smatrala pobednikom do juče, Krstimir Pantić, shvatila je da nije bila favorit Beograda, kako se mislilo, već je to bio njegov oponent. Treba jedanput shvatiti da evropskoj Srbiji trebaju samo oni koji su spremni da idu do kraja. Kolebljivcima tu nema mesta.

Za nas je najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju, a to je da su Titovi partizani prilikom povlačenja pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću.

Zasad su svi složni u stavu da neće prihvatiti podatke na osnovu Jukićeve odluke, te da Zavod za statistiku RS treba da objavi podatke samo za Srpsku.

Osramoćen čovek se oseća neprijatno u svojoj okolini. Hteo bi da se sakrije, da ga niko ne vidi. On teško podnosi teret svoje sramote i povlači se u sebe, pada u depresiju, a ne retko se odlučuje i na samoubistvo. Takvi pojedinci gube na ugledu i dostojanstvu.