О срамоти и стиду

Колико пута смо рекли да нас је срамота због нечега што смо урадили ми сами или су учинили неки други који због тога не осећају срамоту. Срамота је понашати се некоректно према другима и онда када знамо да је то лоше. Одговорни људи ће као последицу свог срамотног поступања осећати стид. Али има и оних који ће га негирати или оправдавати, постајући агресивни према околини која их осуђује. Њихова чињења се не морају тицати индивидуалних последица, већ могу узроковати много шире, чак и опште друштвене штете.

Ових дана смо били сведоци реакције једне Београђанке на бруталну акцију полиције приликом исељења једне породице из стана у Београду. Довикнула је полицајцу „Срам вас било“ и овај ју је одмах зграбио и угурао у „марицу“. И мене је као и њу било срамота, али се орган реда очигледно није постидео свог поступка. Дакле, ради се о супротстављеним осећањима изазваним истим догађајем по оној народној „чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“.

Публије Сиријац (Publius Syrus) је још у I веку пре нове ере записао „Pudor doceri non potesi, nasci potest“ или на српском „Стид се не може научити, али се може родити“. Наш нобеловац Иво Андрић је у „Знаковима поред пута“ на ову тему забележио неколико порука и поука: „Срамотићеш се док си жив. Прилика ћеш за то имати увек. Свет ће ти је пружати довољно, а и кад то не буде ти ћеш се потрудити сам да је нађеш“, „У првој половини живота човек жели и ради оно чега ће с у другој половини стидети и одрицати, а друга половина му прође у узалудним покушајима да се поправи или бар заташка оно што се радило у првој. Тако се на крају све потире и своди на нулу. Остају само кајање и стид“. Јован Дучић је у „Благу цара Радована“ изрекао велику и свевременску истину: „Али има људи који све смеју не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде“.

Осрамоћен човек се осећа непријатно у својој околини. Хтео би да се сакрије, да га нико не види. Он тешко подноси терет своје срамоте и повлачи се у себе, пада у депресију, а не ретко се одлучује и на самоубиство. Такви појединци губе на угледу и достојанству у средини у којој живе и раде па је често мењају у нади да ће га се тако ослободити.

Осрамоћени појединци су мета разноврсних облика манипулација, условљавања па чак и уцена. У садашњем политичком жаргону се они означавају као „људи са путером на глави“. Користећи и злоупотребљавајући компромитујуће податке од заинтересованих лица, медија или обавештајних служби могу им се уништити породице, пословна и политичка каријера. Они су тада у страху спремни на свакојаке уступке. Није Његош у „Горском вијенцу“ упозорио да „страх човеку образ каља често“.

Према осрамоћеним људима се различито поступало. Они су још у раном хришћанству били излагани јавном понижавању, кажњавани одузимањем имовине, губитком достојанства, па чак бичевањем и каменовањем. И до данас је у неким земљама, без обзира на покрете за заштиту људских слобода, задржана пракса одузимања грађанских права појединцима на највишим политичким и државним функцијама. Најдрастичнија осуда према људима који су се осрамотили својим понашањем вршена је у Јапану. Тамо су цареви наређивали осрамоћеним државним службеницима да изврше ритуално самоубиство, тзв. харакири. Први случај забележен је још 1170., а последњи 2001. године када се убио Исао Инокума, јапански џудо репрезентативац, зог финансијског банкрота своје фирме. Најпознатији је ипак харакири који је извршио 1970. године Јукио Мишима, познати јапански песник, глумац и режисер, троструки кандидат за Нобелову награду за књижевност. Он се на то одлучио после учешћа у неуспелом државном удару. Уосталом, сетимо се да се и Јуда Искариотски обесио, не могавши да поднесе срамоту због издаје Исуса Христа.

Осећај стида је својеврсно признање кривице за срамотно чињење.

Већина Срба себе сматра данас осрамоћеним мада том осећању својим поступањем лично нису допринели. У своје и у њихово име јавно одговорнима постављам питање: знамо, осрамостили сте нас, али да ли вас је стид због тога што сте:

- управљање земљом препустили евроамеричким амбасадама и антисрпским невладиним организацијама? Они утичу на политички живот, на изборне резултате, састављање владе, доношење закона и декларација у скупштини, доношење судских одлука итд.

- национални понос свели на најмању меру понижавајући га свуда и на сваком месту (у политици, образовању, култури, спорту)? Патриотизам се отворено исмева и увредљиво пузи пред евроунијатским господарима зарад тамо неког датума, који нам је додатна омча око врата. Супротно већинском ставу јавности пропагирате хомосаксуалност упркос чиењници да ће нас бела куга покосити.

- допустили мафији да загосподари Србијом у такозваној приватизацији реалног и финансијског сектора и обогаљили њену економију? Резултати су безочно уништавање становништва и привреде путем највиших каматних стопа у Европи уз истовремено најнижи животни стандард.

- омогућили нашим доказаним непријатељима у оба светска рата и крвавом распаду Југославије (Словенцима и Хрватима) да нас пљачкају у њиховим трговинским ланцима и банкама? Нисте обезбедили ни минимум реципрочних услова за наше привредне субјекте.

- дозволили шиптарским терористима и њиховим евроатлантским менторима да нам окупирају Косово и Метохију и да им га кроз такозване преговоре поклоните одричући се Резолуције УН 1244? „Преговоре“ по диктату Вашингтону, Берлина и Брисела почели сте у дане када смо пре 100 година победама у Првом балканском рату осллободили Јужну Србију (данас БЈР Македонију) и Стару Србију (данас „републику“ Косово)

- Хашком „правном“ монструму као на покретној траци послали комплетан војни и политички врх земље дајући им их као храну да трају читаве две деценије? Извињавањем муслиманима и доношењем Декларације о геноциду у Сребреници омогућили сте вашим евроатлантским пријатељима да се аболирају Хитлерова нацистичка Немачка и Павелићева усташка НДХ, а тај највећи злочин први пут у историји човечанства припише Србији?

- унаказили образовни систем у Србији спроводећи „Болоњски процес“, омогућили да свака шуша може отварати приватне школе и факултете, пљачкати родитеље и продавати им безвредне папире у виду диплома? На тај начин сте уништили будућност неколико генерација наших суграђана.

- обесмислили медијску сцену таблоидним новинарством и „ријалити“ телевизијским шунд програмом најгоре врсте, протерујући из тих области озбиљне национално свесне ауторе, а дајући простор другосрбијанским инстант интелектуалцима? Српско национално ћириличко писмо сте гурнули у глуву собу, јер се оно готово и не види у новинама и на ТВ екранима. Милија вам је хрватска латиница, чак и на регистарским таблицама моторних возила!

- оставили без посла отпуштањем у процесу приватизације на стотине хиљада радника у фабрикама и истовремено послали на евиденцију незапослених исто толико младих школованих људи? Ваше страначке људе, чланове породица и пријатеље по разноразним основама сте удобно сместили у јавна предузећа, државну управу, агенције, фондове, дирекције и сличне буџетске потрошаче.

- дозволили да вам пред очима полако нестаје држава Србија постајући само недефинисана територија под отвореним сепаратизмом из Новог Сада, Новог Пазара и Прешева, као да нисте извукли поуке из понашања шиптарских терориста? Зар је могуће да је важније спашавати фудбалски клуб „Црвена звезда“ или државу?

Moje осећање личне срамоте коју су ми нанели неодговорни државни чиновници неће нестати ни ако приметим да су се неки од њих због свега постидели. Остаје ми нада да нећу завршити као она београђанка са почетка текста.