Prvi akt Nezavisne Hrvatske Države nakon razbijanja avnojevske Jugoslavije bilo je ukidanje konstitutivnosti srpskog naroda. Tako su se čuvale i poštovale tekovine antifašističke borbe na koju se sada tako uporno i zdušno pozivaju hrvatski državni funkcioneri.

Mi smo bili isti oni Srbi iz 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... kojima je sada ostavljeno da sami odluče da li će plaćati račune za utrošenu električnu energiju. Nedeljama smo bili u mraku, trpeli i čekali da neko na višem nivou preuzme stvar u svoje ruke.

Stradanje Srba u NDH, a pogotovo u Jasenovcu, iz više razloga je jedinstveno u istoriji, čak i kada je reč o strašnom 20. veku. To stradanje se za Srbe izdvaja kao naročiti događaj, baš kao što su holokaust i Aušvic naročiti i jedinstveni događaji za Jevreje.

Baš sve o sve, liči na “teoriju zavjere”. Ali, kao što su za nas zaduženi stranci mjesecima uoči rušilačkih martovskih protesta u Sarajevu, Zenici, Tuzli itd. huškali protiv “nesposobne i korumpirane vlasti” i pozivali narod da je smijeni, sada nam uoči izbora otvoreno sugerišu da bi bilo dobro da se vlast u oktobru promijeni.  

Ovako oštra intervencija Društva za ugrožene narode, čiji je gospođa Memišević prominenti član, utoliko je frapantnija zato što je tekst Ramelea i De Arauha, koji ih je podigao na noge, pisan sasvim neostrašćenim i potpuno benignim tonom.

Ali, nostalgija za prohujalim „zlatnim vaktom“, kada su muslimani vladali Bosnom, premostila je vijekove i preživjela pod paslajisanim beretkama koje su zamjenjivale nepodobne fesove i ahmedije. „Pusto Tursko“ se vratilo ne samo u Tajipov Istanbul nego i u Alijino Sarajevo.

U dva globalna konflikta u 20. veku bili smo saveznici. Nikada nećemo zaboraviti da je Rusija u Prvi svetski rat ušla zbog agresije Austro-Ugarske na Srbiju.. Naredne jeseni, naša iznurena vojska bila je primorana na povlačenje ka Jonskom moru preko Albanije.

Možda zvuči čudno, ali narkomanija otkriva neutoljivu i neugasivu metafizičku žeđ čovekovu za smislom i ljubavlju. Jedino Bog može da zadovolji i ispuni ovu potrebu. Bez Boga, kod narkomana se više nego kod drugih vidi osećaj usamljenosti i praznine.

Krik narodnog nezadovoljstva ne treba da bude upućen Beogradu jer odatle ruka spasa ne može da dođe, već prema Njujorku i Briselu koji su pre svega odgovorni kako za bezbednost, tako i za međunacionalne odnose na Kosovu.

Najbolja analogija bilo bi da zamislimo nekoga ko se sprema da napiše istoriju jevrejskog naroda, pa se obraća ministarstvu propagande dr Gebelsa za „istorijski kontekst i činjeničko stanje“.