Први акт Независне Хрватске Државе након разбијања авнојевске Југославије било је укидање конститутивности српског народа. Тако су се чувале и поштовале тековине антифашистичке борбе на коју се сада тако упорно и здушно позивају хрватски државни функционери.

Ми смо били исти они Срби из 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... којима је сада остављено да сами одлуче да ли ће плаћати рачуне за утрошену електричну енергију. Недељама смо били у мраку, трпели и чекали да неко на вишем нивоу преузме ствар у своје руке.

Страдање Срба у НДХ, а поготово у Јасеновцу, из више разлога је јединствено у историји, чак и када је реч о страшном 20. веку. То страдање се за Србе издваја као нарочити догађај, баш као што су холокауст и Аушвиц нарочити и јединствени догађаји за Јевреје.

Баш све о све, личи на “теорију завјере”. Али, као што су за нас задужени странци мјесецима уочи рушилачких мартовских протеста у Сарајеву, Зеници, Тузли итд. хушкали против “неспособне и корумпиране власти” и позивали народ да је смијени, сада нам уочи избора отворено сугеришу да би било добро да се власт у октобру промијени.  

Овако оштра интервенција Друштва за угрожене народе, чији је госпођа Мемишевић проминенти члан, утолико је фрапантнија зато што је текст Рамелеа и Де Арауха, који их је подигао на ноге, писан сасвим неострашћеним и потпуно бенигним тоном.

Али, носталгија за прохујалим „златним вактом“, када су муслимани владали Босном, премостила је вијекове и преживјела под паслајисаним береткама које су замјењивале неподобне фесове и ахмедије. „Пусто Турско“ се вратило не само у Тајипов Истанбул него и у Алијино Сарајево.

У два глобална конфликта у 20. веку били смо савезници. Никада нећемо заборавити да је Русија у Први светски рат ушла због агресије Аустро-Угарске на Србију.. Наредне јесени, наша изнурена војска била је приморана на повлачење ка Јонском мору преко Албаније.

Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине.

Крик народног незадовољства не треба да буде упућен Београду јер одатле рука спаса не може да дође, већ према Њујорку и Бриселу који су пре свега одговорни како за безбедност, тако и за међунационалне односе на Косову.

Најбоља аналогија било би да замислимо некога ко се спрема да напише историју јеврејског народа, па се обраћа министарству пропаганде др Гебелса за „историјски контекст и чињеничко стање“.