Друштво које има стопу незапослености изнад 15%, и посебно изнад 20% већ је озбиљно раслојено друштво, антагонизовано и социјално подељено, у којем преовладава осећај социјалне неправде, а велик број људи већ нема скоро никакве шансе да оствари своје право на рад,  другим речима да обезбеди услове сопственог опстанка.

Шта нам то говори. Расход по становнику у Србији је код прве групе земаља већи само од расхода по становнику Албаније, Доминиканске републике и Ирана. Србију по овом параметру поредећи са другом групом земаља аналитички и стручно је више него неозбиљно.

Цела та ствар не би ни била тако лоша да су са преусмеравањем буџетских средстава преусмерене и обавезе. Тај део је изостао из простог разлога јер се већ почетком 2012. године ишло на изборе и систем је остављен недоречен.

Данас је ЕБРД један од највећих поверилаца Србије, која јој дугује близу 1,2 милијарде евра. Држава дугује 374 милиона, локалне самоуправе 134 милиона, банке 357 милиона и предузећа 326 милиона евра.

Наравно, српске власти могу да не учине ништа, и пусте „слободном тржишту“ да (поново) убије још једну грану српске економије, или могу да поклекну, па да се и они придруже санкцијама против Русије, и тако укину сваку могућност да Србија профитира.

Ови „стратешки партнери“ понашају се у „Ини“ као цимери који један другог више не подносе, па настоје на максимално упропасте заједнички стан у нади да ће онај други да попусти и на крају оде.

За перцепцију и мерење будућег успеха кључно је кренути од што ниже базе, а шок терапија је увек најбољи начин да се то постигне. Што је економски пад током реформи дубљи, што је губитак БДП већи, то ће касније стопе раста изгледати импресивније у самеравању са тако ниском базом.

Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини и на све да се пристаје како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала. У супротном, нема нам опстанка. Тако се шири и дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже неспособни да се сами старамо о себи.

Неадекватни законски оквири, слабе институције и ‚‚гледање кроз прсте“ повлашћеним кршиоцима законских одредби, довели су до крајње дисторзије тржишта. Велики играчи су добили оно што им је либерална догма обећала - пуну слободу деловања у односу на остале учеснике у тржишној утакмици.

Држави није деловало уверљиво пропадање хипотекарних кредита, урушавања финансијских производа и затварања банака које су банкротирале пошто им је Голдман Сакс продао токсичне производе?! Уосталом, показало се да је тужиоцима и судијама тешко да гоне финансијере. Предмети су неприступачни, државни чиновници много мање плаћени од адвоката.