Из архиве НСПМ - Може ли исландско сунце огрејати Грке?

Али је новца нестало,

и стока коју имасмо у нашега је господара;

и није остало ништа да донесемо господару својему

осим тјелеса наших и њива наших.

Зашто да мремо на твоје очи ?

ево и нас и наших њива;

купи нас и њиве наше за хљеб,

да с њивама својим будемо робови Фараону.

И земља постаде Фараонова.

А они рекоше: ти си нам живот сачувао,

нека нађемо милост пред господарем својим

да будемо робови Фараону.

Прва књига Мојсијева 18-20; 25.

У Грчкој су ових дана вођени даноноћни преговори са представницима иностраних кредитора – тројком међународних посредника (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка – ЕЦБ) о мерама штедње неопходним како би се обезбедио „спасилачки кредит помоћи“ и избегао банкрот земље. Мерама штедње захтева се смањење плата и пензија за 15% и спуштање минималне зараде за 20%, укидање 13. и 14. плате које се традиционално добијају за Божић и Ускрс (постоје и у другим земљама ЕУ – на пример, Аустрији), отпуштање 15.000 запослених у јавном сектору и укупно 150.000 у наредне три године (стопа незапосленост је крајем прошле године премашила 20%), итд. Међународни кредитори захтевају, не само од владе, него и од лидера три највеће партије да се писмено обавежу да ће спроводити програм смањивања плата и пензија и након предстојећих (априлских) избора.

У „минут до 12“ пре ултимативног рока председник ЕЦБ Марио Драги је са олакшањем изјавио: „Пре неколико минута имао сам позив од грчког премијера (Лукас Пападимос) који ми је рекао да је споразум постигнут и да га подржавају лидери главних странака”. Уследило је олакшање. Кредитори су задовољни, а канцеларка Немачке Ангела Меркел и председник Француске Никола Саркози, са заједничког састанка, послали су Атини „недвосмослену“ поруку: „Грци су нам дали обећање које треба да стриктно поштују. Нема другог избора, време истиче.“  

Грчким грађанима се покушава да наметне уверење како нација сада може да одахне и да је најгоре избегнуто, те да они треба да буду задовољни. Министар финансија Евангелос Ванизелос нагласио је да „финансијски опстанак земље у наредним годинама зависи од новог програма и време је да сви буду одговорни“. Признајући да договор предвиђа оштре мере штедње у грчким новинама се подвлачи да „другог избора није било“ и да је то „једино могуће решење“. Тако финансијски дневник Имерисија пише да споразум „изгледа, а у суштини јесте, тешко и неиздржљиво бреме за већину Грка, али, нажалост, то је једини избор како земља не би пала у амбис”.

Међутим, већина грчких грађана не мисли тако (уз њих су синдикати и Црква – видети postscript) и земља се месецима суочава са штрајковима и све масовнијим демонстрацијама. За време преговора са представницима међународних кредитора демонстранти су узвикивали „Одлазите, узмите буџет и губите се одавде“. Дописнику Политике један од демонстраната је рекао: „Шта очекују када именују премијера који није демократски биран, а при томе је банкар? Наравно да смо бесни. Требало би да оду“. Интересантно да се на демонстранцијама све чешће чују узвици: „Угледајмо се на Исланд“ и „Исланд је наш циљ“.

Како то да Исланд, мала острвска земља са само око 320.000 становника, може бити пример за углед када „нема другог избора“ (алтернативе) и када постоји само „једно могуће решење“, јер све друго може „изазвати међународну реакцију“ која ће земљу довести у „међународну изолацију“, а њене грађане гурнути у још већу беду ? Под међународном заједницом се, дакако, подразумевају САД и ЕУ, па мали, слаби и сиромашни морају да се беспоговорно повинују вољи великих, моћних и богатих. То је такозвана реална политика која се још проповеда и као политика здравог смисла.

Пре него што одговоримо на питање везано за Исланд да видимо како изгледа то „једно могуће решење“, и како смо дошли до политике која нема алтернативе. Размотримо то на примеру најновијих збивања у Европи, где се у главној улози налази Грчка, а као „спасилац“ институције и бирократија ЕУ (уз помоћ ММФ –  цивилизованог утеривача дугова, како то пише колега Небојша Катић.

У време владавине неолибералне идеологије која проповеда апсолутну ефикасност „невидљиве руке“ тржишта и  потребу максималног ограничавања улоге државе, а уз то је индиферентна на категорије правичности и социјалне одговорности, богатство све мањег (а све егоистичнијих и похлепнијих) броја јаких и моћних (такозване, светске олигархије) расте на рачун сиромашења све већег броја људи у свету. У похлепи за што већим богатством створен је систем јефтиних и лако доступних кредита, па с временом долази до брзог раста задуживања приватног сектора (становништва и привреде, а нарочито финансијских и банкарских компанија).

Пошто такав систем не може дуго да траје, свет се 2008. године суочио са великом економском кризом која је прво довела до колапса приватног банкарског система, а онда се заборавило на ефикасност „невидљиве руке“ тржишта и од државе је захтевано да спашава банке јер су оне тобоже „тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот.“ Од државе је тражено да се задужује и огромна финансијска средства уложи у санирање приватних банака. Тако је држава (парама пореских обвезника) покривала губитке приватних банака које су годинама, пре тога, исказивали огромне профите и на бази којих су исплаћивани огромни бонуси и велике дивиденде. Тиме су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио из једног дела економије у други. Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државна) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.

Државе постају презадужене, захваљујући и санирању приватних банака, и онда на сцену ступају кредитори који се нуде као спаситељи. Интересантно да се и тада од презадуженим државама тражи да наставе са програмима подршке банкама (грчке државне гаранције банкама у време кризе премашиле су износ од 100 милијарди евра), повећавају војне расходе у корист НАТО (Грчка је 2010. године од Француске купила војне фрагете у износу од 2,5 милијарди, а од Немачке подморнице за 5 милијарди евра) итд.

У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње, да под хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристане на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције преда у руке светске олигархије (претходни грчки премијер који је само наговестио да би можда на референдуму грчки народ требао да се изјасни о својој судбини, изазвао је бес светске олигархије и био је, по кратком поступку, замењен чланом европске владе Goldman Sachs-а, како је то написао париски Le Monde.

Од грађана се тражи да све више „стежу каиш“, а и поред тога и „издашне помоћи“ из иностранства дуг се не смањује него се из године у годину повећава. Тако је, према подацима Европске комисије, спољни дуг Грчке са 142,8% у 2010, порастао на 157,7% у прошлој, а процена је да ће он наставити да расте и у овој (2012) години износиће 166,1% БДП.

Вратимо се сада на пример Исланда, који није прихватио „једно могуће решење“ и који је, бар за сада, понудио неку алтернативу. Подсетимо се да је Исланд 2008. године био ударна вест у свим светским новостима јер је његов банкарски систем доживео колапс који је (имајући у виду величину економије) био, до сада, највећи банкарски слом у историји. Банкарски систем ове земље, углавном су чиниле, три банке – Landsbanki, Kaupthing у Glitnir. О томе шта се после тога десило мало се пише, јер то може бити опасан вирус који би могао да  масовније „инфицира“ мале, слабе и сиромашне, а од чега их велики, моћни и богати настоје по сваку цену да „заштите“.

Исланд је најбољи пример до чега може да доведе само пет година примене чисте неолиберална економска политика, чак и у земљи која је пре тога била за пример. Деведесетих година прошлог и првих година овог века Исланд је био богата и стабилна земља, у самом врху европских земаља по високим стопама раста (4% годишње) и малој незапослености (1%), а по индексу хуманог развоја УН је делио (са Норвешком) челну позицију у свету.

У складу са неолибералном доктрином у 2003. години су приватизоване исландске банаке и извршена је либерализација у овој области што је омогућило несметану и неограничену похлепу приватних банкара, а што ће на крају довести до колапса банака. Исландске банке су масовно привлачили депозите из иностранства преко својих филијала – интернет банака нудећи релативно високе (око 6%) каматне стопе. Тако је Landsbanki имала у Великој Британији више од 300.000 клијената, са депозитима у износу од 5 милијарди евра, а у Холандији 125.000 клијената и 1,7 милијарди евра.

Убрзо по избијању светске кризе исландске банке су доживеле колапс (у другој половини 2008. године), па је тржишна капитализација исландске берзе (на којој су акције банака чиниле 60% активе) пале за више од 90%, а вредност исландске круне изгубила је 85% своје вредности у односу на евро. Социјал-демократска владајућа коалиција почела је преговоре о вишемилијардском (евра) задуживању у иностранству, како би спасла исландске приватне банке. Економска ситуација у земљи се убрзано погоршавала и људи су масовно излазили на демонстрације протестујући против халапљивих банкара који су земљу довели у такво стање али и против неодговорних политичара који су им то дозволили, а сада их још хоће да спасавају. На крају је (јануар 2009) влада била присиљена да поднесе оставку.

Нова лева коалициона влада осудила је дотадашњу неолибералну економску политику, али је подлегла притиску иностраних кредитора да преговара о узимању нових кредита како би покрила губитке приватних банака, што је изазвало поновно незадовољство грађана. Незадовољство је кулминирало у моменту када је (јануар 2010) парламент усвојио закон према коме  држава преузима обавезу да намири обавезе пропалих исландских банака према клијентима из В. Британије и Холандије, а што је у суштини значило да би сваки Исланђанин на себе преузео обавезу да плати 18.000 евра због похлепе и неодговорности приватних исландских банака и њених иностраних кредитора. Под јаким притиском грађана председник државе је искористио своје уставно право и није потписао тај закон, те је препустио грађанима да се на референдуму изјасне да ли хоће на себе да преузму обавезе приватних банака. Уследио је огроман притисак из иностранства. ММФ је запретио да ће земљу лишити било какве своје помоћи. Британски министар лорд Мајнерс је упозорио да ће одбацивање закона усвојеног у парламенту имати дугорочне последице, додавши да ће у том случају „Исланд јавно показати да не жели да буде део међународног финансијског система, да има приступ међународним и националним фондовима других земаља, те да није сигуран бизнис партнер.“ Те и многе друге претње које су упућиване Исланду на крају је прокоментарисао и њен председник: „Нама говоре да уколико не прихватимо услове међународне заједнице да ћемо постати Кубом. Но уколико се ми на то сагласимо – постаћемо Хаити.“ После свега, на референдуму (март 2010) огромна већина (преко 90%) изјаснила се против закона који је усвојен у парламенту.

Исланд је успешно (у пракси) демонстрирао да не постоји само „једно могуће решење“ према коме се мора беспоговорно повиновати диктату моћних и богатих, те да увек постоји алтернатива. Он је урадио управо оно што је у потпуној супротности са владајућим неолибералним догмама. Када су друге државе спашавали приватне банке пребацујући на грађане (пореске обвезнике) терет њених огромних губитака насталих због њихове похлепе и неодговорности, Исланд је извршио национализацију  и из здравог дела њених актива формирао нове банке, а остатак актива оставио у „старим“ банкама и пустио их да банкротирају. Када су друге земље, због кризе, скраћивале јавне издатке за социјалну сферу Исланд је раширио мрежу социјалне заштите како би у тешко време ублажила проблеме најугроженијих слојева становништва. У условима озбиљне кризе са којом се Исланд суочио уведена су  привремена рестрикције у кретању капитала са иностранством, док су друге земље нудиле огромне олакшице како би привукле иностране инвеститоре.

Поред тога, Исланд је покренуо судске поступке (а за одбеглим расписао међународне потернице) не само против кључне личности из приватног сектора који су одговорни за крах банака, него и против политичара (укључујући и бившег премијера) који су дозволили неодговорно понашање банкара. И можда најважнија лекција коју пружа пример Исланда јесте да је могуће и малим државама да одбаце неолибералну „лудачку кошуљу“ уз помоћ које се обезбеђује да локални политичари служе интересима светске олигархије и крупног капитала, а не интересима сопственог народа.

Исланд је на тај начин избегао катастрофу коју су му сви предвиђали  и није се помирио са догмом како „другог избора нема“ осим да се удовољи захтевима светске олигархије и да држава социјализује губитке приватних банака и њихове дугове према међународним кредиторима (инвеститорима – како се то у на неолибералним језику каже) пребаци на плећа грађане  (пореске обвезнике). За разлику од Грчке (и других европских држава захваћених дужничком кризом – Ирска, Портигал, Шпанија, Италија …) где постоји привредна стагнација или пад, Исланд бележи економски раст, незапосленост се после „кризног шока“ смањује и сада је испод  5% (у другим земљама које су у дужничкој кризи она је двоцифрена), а у овој години се очекује суфицит државног буџета за разлику од других држава које предузимају радикалне мере штедње (пре свега, отпуштајући запослене и смањујући плате и пензије) како би смањиле буџетске дефиците. На крају, што је можда и најважније, Исланд је у време светске економске кризе успео да заштити најугроженије слојеве становништва побољшавајући систем социјалне заштите, за разлику од већине других земаља у којима је терет кризе (са моћних и богатих који су кризу и изазвали) највећим делом пребачен на обичне грађане.

Очигледно је да се светска олигархија и крупни капитал плаше да се исландски „вирус“ не прошири и на друге земље и то је један од разлога због чега се о искуству Исланда не пише у средствима јавног информисања –  која су, скоро у целости, под њиховом контролом или директно у њиховим рукама.

P.S.

Свети синод Грчке православне цркве народу

Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.

Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.

То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?

С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.

Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.

Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.

Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.  

Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост –  свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање –  дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".

На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.

Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.

Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.

Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.

Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.

Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква –  то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје –  свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.

Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.

Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.

Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.