Идеологија "регионализма" као деструкција националне државе

Деведесетих година XX века и током прве деценије XXI века либерална концепција организације простора „обогаћена“ је идеологијом новог регионализма. Динамични процеси глобализације довели су у питање регулаторне капацитете државе и наметнули аутономну тржишну логику као једини развојно- продуктивни приступ. Читава једна индустрија са огромним бројем протагониста трудила се да докаже како је национална држава застарела форма просторне организације и како је неопоходна њена територијална реорганизација, како би привреда била способна да се прилагођава сталним променама на тржишту. Наводно, захтеви флексибилности су најважнији.

После пада Берлинског зида и пропасти источноевропских социјалистичких система наступло је доба неолибералног тријумфализма. После Уговора из Мастрихта и продубљивања европских интеграција промењена је организација политичког простора, политички процеси добијају потпуно нове димензије. У процесима ширења ЕУ створена је континентална, супранационална политичка творевина, која није држава, и у којој постоји свакодневне интеракција између различитих нивоа власти (локалних,националних, супранационалних). Локалне јединице имају директан приступ европским институцијама, локалне политике не формирају се на основу међудржавних уговора. Субнационалне јединице, наводно, утичу на европске политике преко свакодневних интеракција са другим нивоима власти из разних држава.

Регион као основна економско-политичка јединица

У неолибералној идеологији регионална држава представља се као ефикасан компромис између државе и тражишта, који су, наводно, потпуно супротни принципи социјалне организације. Продубљивање европских интеграција представља изазов националној држави као примарном регулатору и контролору економског управљања и сидру културног идентитета.

Регион је територијална јединица која омогућава привредним актерима да буду што ефикаснији, да развијају способност учења и брзог прилагођавања променама које се морају предвиђати и уочавати у раној фази. Држава је неуспела, тврде региоаналисти, морају се тражити нови модели управљања

Регион као субнационални ентитет, по овом концепту, основна је економско-политичка јединица. Само локална и регионална регулација може у савременим условима да обезбеди постојање ефикасне економије, која је способна да буде конкуретна на светском тржишту. У постфордистичким облицима акумулацјиских стратегија економски успех почива на интезивној употреби знања. Регион је територијална јединица која омогућава привредним актерима да буду што ефикаснији, да развијају способност учења и брзог прилагођавања променама које се морају предвиђати и уочавати у раној фази. Држава је неуспела, тврде региоаналисти, морају се тражити нови модели управљања.

Према прорегионалистичкој литератури, постоји кодификовано и некодификовано знање. Кодификовано чине истраживања и развој, што подразумева постојање лабораторија и других разних, формално конституисаних институција (часописи, научно знање и сл). Некодификовано знање чине вештине на радном месту, практична знања која настају у индустријској атмосфери појединих локалитета, захваљујући физичкој блискости и интензивним интеракцијама. У успешним регионима постоје локални односи и традиције понашања, рутине, што омогућава њихово боље позиционирање у свестким мрежама. Учење је кључни процес који води економском успеху, а најуспешније је на регионалном нивоу. Заостали региони болују од институционалне крутости, неадаптибилни су, што их онеспособљава да развију културу учења.

За економски успех је важан ниво образованости радне снаге, колико на неком локалитету има способних људи, какав је квалитет образовних институција, колико су оне у контакту са светским токовима. Култура команде и хијерархије онемогућава настајање рефлексивне културе у економским институцијама и онемогућава учење и адаптибилност. Економска ефикасност у савременим условима захтева споспобност да се трансформишу наслеђене везе и развију стратешки менаџмент, координација и способоност за давање брзих одговора. Институционална склероза је узрок економских неуспеха. Наслеђене традиционалне везе и хијерархије, зависност од помоћи државе и крута организациона структура великих система онемогућавају успешно адаптивно деловање. У успешним регионима настају економски кластери, груписање фирми које настоје да смање трансакционе трошкове.

Многе државе концентришу јавну подршку на најдинамичније, глобално усмерене агломерације, а не ка постизању територијалне једнакости на националном плану. Развојну политику треба фокусирати на најпродукативније регионе, чиме се постиже већи БДП.

Просторна близина великог броја фирми повезаних у густе мреже са мноштвом интеракција омогућава многоструку размену информација и преливање позитивних екстерналија,као што су знање, иновативност и сл. Кластери постају мотори развоја, модели које други треба да следе.

Долазак фирми-лидера привлачи и друга предузећа, па тако настају динамичне економске групације. Да би привукли најбоље фирме, региони морају да спроведу институционалне реформе. Сиромашни региони не треба да очекују помоћ од државе, већ треба да се ослоне на нове политике и привлачење капитала. Мобилизација ендогених ресурса је извор економског успеха. Ендогени развојни фактори су културни и институционални, треба створити окружење подесно за учење и иновирање. Протагонисти регионалистичке концепције тврде да расте значај нематеријалних предности неког локалитета у односу на друге. Оне се састоје од односа фирми и институција који се лакше уобличавају на локалном нивоу. Главни задатак јавних власти је да повећавају конкурентност предузећа и да привлаче капитал. Оваква форма интервенције лакше се остварује са субнационалног нивоа него са националног. Важно је да предузећа и локалне заједнице остваре повољан положај на светском, а не националном тржишту. Регулација у условима неолибералне глобализације своди се на унапређивање конкурентности најуспешнијих фирми. Подстицаје за економски узлет представљају субвенције индустрији, пореске олакшице, градња инфраструктуре, начини управљања који привлаче капитал, обука радника.

Динамичне промене у окружењу обесмишљавају регулационе стратегије државе наслеђене из фордистичког периода. За разлику од државне машинерије која се споро прлагођава, региони су флексибилни, то је ниво јавне власти који је способан да брзо одлучује и пружа подршку бизнису у нестабилном окружењу. Промене на тржишту су сталне, држава је изгубила темпорални и територијални суверенитет, њене одлуке су закаснеле, начин њене регулације путем закона је неадекватан и ригидан. Институционални миље у динамичним регионима омогућава предузећима да брзо реагују, да акумулирају знање које постаје јавно добро доступно свима који партиципирају у некој од мноштва мрежа, а не само онима који су први генерисали идеју. Међу регионалним актерима постоји култура поверења и размена информација захваљујући географској близини. Локални ниво власти омогућава лакше и квалитетније повезивање фирми са доносиоцима политичких одлука. Настаје стапање фирми и територијалног окружења у англомерације у којима се развијају флексибилни облици регулације, у којима не доминирају чврсте правне норме, него флексибилна, дискрециона, рефлексивна правила.

Да би капиталистичко предузеће било успешно, нужно је да политички простор буде реорганизован. Производна моћ фирме и њена конкуретност зависе и од локалног миљеа, од развијености културе предузетништва, навика, рутина, обима развијености социјалног капитала и сл. Социјални капитал чине историјски култивисане социо-институционалне инфраструктуре као мреже, конвенције, односи базирани на поверењу, интеракције често лицем у лице, хоризонтални односи реципроцитета који повећавају бенефите од инвестиција у физички и људски капитал и норми које подстичу сарадњу.

У идеологији новог регионализма микроекономски приступ доминира над макроекономским. Дражавна интервеција је штетна, јавна интервенција је неопходна, али на страни понуде. Треба подстицати креативност, ширење знања и иновативност предузећа. Истиче се значај културе и способност рапидног порилагођавања производинх фактора како би се искористиле погодности које нуде иновацује и појачано сегментирање тржишта и социјалних односа. Ради се о комплексној институционалној инфраструктури створеној у специфичном локалном миљеу, формираном дугим истроријским развојем. Овакве нематеријалне предности не могу се лако копирати, оне се споро формирају. Начин на који су економски актери уклопљени у локалну средину утиче на њихову економску успешност. Тржишта не прихватају географске лимите национaлних држава, нова организација простора наглашава глобални и субнационални ниво. Ако централна власт не омогући глобални просперитет најуспешнијих региона, страдају сви у тој држави. Регионална структура омогућава брзе локалне одговоре на глобалне изазове.

Успешни региони успевају да развију специфичне технике решавања проблема. Регион је специфичан емоционални контекст у коме постоји индентификација са пејсажем, колективно сећање које обликује свест, специфичне интеракције и сл. Регион је простор свакодневне интеракције.

У условима глобализације, локални доносиоци одлука постају део света који је сложенији, променљивији и међузависнији него што је национална политика. Међународни фактори узрокују већу фрагментацијиу и плурализацију на националном плану. Глобализација отвара простор, економски актери почињу да делују у знатно сложенијем и неизвеснијем окружењу него што је национална држава. Слаби доминација националних политичких елита. Локални актери морају да се повезују са ширим кругом актера него раније, да учествују у многим транснационалним мрежама, мењају се односи централних и локалних власти.

Није важан само формални степен аутономије неког региона, него и карактер политичких односа и ниво развијености цивилног друштва. У просперитетним регионима постоји партиципативно, политички активно грађанство, кураж и понос због припадности заједници. Институционализација колективних интереса доприноси ефикасности управљања. Успешне политичке институције стварају економске предности, а квалитет цивилног друштва значајнији је од формалане структуре власти. Региони морају да еволуирају ка асоцијативним диспозицијама како би били привредно што динамичнији.

Локална култура и институционални аранжмани стварају економске предности. Асоцијативни живот је активан, политике се остварују, јавне власти су под сталним надзором, јавна сфера се доживљава као заједничка, постоје јаке културне аутономије и самоуправе. У успешним регионима постоји култура цивилне аутономије, развијен социјални капитал, инцијатива у свим областима друштвеног и економског живота, култура реципроцитета и поверења која подржава асоцијативне економије и креативне потенцијале. У заосталим регионима постоји доминација мита, сиромашни социјални капитал, зависност од државе и сл. Синергија различитих фактора доводи до успеха, међу којима је и карактер друштвеног поретка.

Радикални регионалисти предлажу дисперзију државних и јавних институција у једнаком обиму кроз целу нацију. Држава као организовани поредак више не одговара савременим условима, регион је просторни оквир за решавање савремен кризе капитачистичког система 

Политичке солуције у савременим условима морају бити контекстуално специфичне и зависити од локалних развојних путева. У рефлексивном капитализму управљање информацијама је најважније. Регион чине микрогеографија социјалних идентитета, партиципативна природа економских кластера, ковнеције, неформална правила и обичаји помоћу којих се координиирају економски актери у условима несигурности.

Регион је арена за генерисање постнационалних идентитета и институционалне кохезије. Регионализација је преобликовање политичког простора које омогућава нове форме социополитичке мобилизације. Регион је стратешко место акумулације, регионализам чине специфични захтеви територијално дефинисане групе људи против једног или више механизама државе.

 Радикални регионалисти предлажу дисперзију државних и јавних институција у једнаком обиму кроз целу нацију. Држава као организовани поредак више не одговара савременим условима, регион је просторни оквир за решавање савремен кризе капитачистичког система .

Вишестепено управљање (multilevel governance)

Промена територијалне организације власти доноси и нове методе управљања. Добро управљање је активност која настоји да установи и одржи поредак у комплексном свету међузависних елемената. Линија између државних и недржавних актера (економија и цивилно друштво) је нејасна. Активност владања губи вертиклану и хијерархијску димензију, слаби значај издавања обавезујућих наредби. Управљање се трансформише у хоризонталну активност у коме се подршка добија кроз партнерство, високоинклузивном партиципацијом свих плуралних колективиних актера, тако да се спутавају вето играчи који коче доношење одлуке.

Долази до промене вокабулара, појмови као држава, влада, моћ, ауторитет лојалност, суверентиет, партиципација, интересне групе, класе, наводно губе значај или мењају значење у аналитичкој имагинацији. Уместо њих наглашава се важност нехијерархијских облика управљања, комплексност, институционални капацитет, поверење, међузависност

Долази до промене вокабулара, појмови као држава, влада, моћ, ауторитет лојалност, суверентиет, партиципација, интересне групе, класе, наводно губе значај или мењају значење у аналитичкој имагинацији. Уместо њих наглашава се важност нехијерархијских облика управљања, комплексност, институционални капацитет, поверење, међузависност.

Према теорији о вишестепеном управљању, долази до дисперзије моћи одлучивања преко територијалних нивоа, концепт унитарне државе треба напустити. Суштина политике је решавање проблема, држава више није ауторитативини алокатор него покретач различитих врста активности. Јурисидкције треба да одговарају специфичним делатностима и циљевима.

Не постоји горе и доле, не постоји доминација, него мноштво приватних и јавних актера који конкуришу једни другима у променљивим коалцијама. Управне јединице су флексибилне, оснивају се када за њима постоји потреба. Држава је само једна од форми владања, процес управљања мора бити прилагођен потребама тржишта. Уместо доношења стратешких одлука од стране државних органа фаворизује се дневна политика у појединачним стварима. Циљ управљања је континуирана експанзија либералне тржишне економије и саморганизованог цивилног друштва.

Уместо формалних облика владавине ограничне правом и са јасним процедурама настају квазиаутономне организације и агенције које, наводно, обезбеђују ефикаснију регулацију,

Управљање се врши преко ад хоц пројеката, а не преко демократски прихваћених планова. Планови су наводно, ригидни, а пројекти су флескибилни и усмерени према циљу. Пројекте обично финансирају моћне фондације које одлучују о томе шта ће се радити и  које теме ће имати приоритет. Често се додељују грантови у којима приватни донатор додељује један, обично већи дао средстава за неки пројекат, а други део обезбеђују различити нивои јавне власти. Критичари примећују да се на тај начин јавни фондови преусмеравају од демократски утврђених јавних циљева ка онима које фаворизују приватни спонзори.

Према регионалистима, управљање се све више одваја од територијално организованих институција, система представљања и демократске легитимације, напуштају се државноцентричне и хијерархијске перспективе у јавној политици. Тржиштем треба управљати, али то не треба да чини држава, постизање политичких циљева треба одвојити од бирократских средстава.

Функционално реструктурирање значи да је процес доношења одлука постао комплексан и да укључује различите просторне нивое. Демократска политичка воља формира се на различитим нивоима. Управљање је решавање проблема путем преговарања и компромиса, доборовољне сарадње и непринудног убеђивања и политичке координације.

Мреже представљају специфичан облик регулације хоризонтално повезаних производних и други јединица заснованих на међусобној сардњи, и са јавним властима. Хијерархијско управљање се трансформише у мреже са мноштвом јавно-приватних партнерстава. Мреже чине стабилни односи који нису хијерархијски него међузависни. Различите актере повезују заједнички интереси, координација је најбољи управљачки метод. Државу треба сегментирати вертикално и хоризонтално у мноштво аутономних мрежа које се преплићу међусобно и са различитим органима јавних властии и агенција на различитим новоима.

Мрежно управљање је отворен и флексибилан систем који се брзо прилагођава промењеним околностима, иновативнији је у креирању нових регуалационих правилиа. Мреже су саморегулативне, не оснива их држава него сами заинтересовани актери, који аутономно одлучују о правилима. У њима се избегава хијерархијска спорост и бирократска ригидност. Хијерархијски облици управљања више нису адекватни због растућег значаја недржавних актера.

Традиционални конституционални аранжмани треба да уступе место мноштву саморегулисаних мрежа, управљање из једног центра моћи треба све више да буде допуњавано администрирањем без хијерархије. У политичким мрежама одлуке се доносе у интеракцијама мношта лабаво повезаних појединаца и колективиних агента свих врста. Управљање је све мање владање, а све више технократска рутина.

Процес релоцирања одлучивања је иреверзибилан, доминирају сингуларност и адекватност акција специфичним циљевима. Администрацја је ефикаснија када је контакт са различитим аспектима друштвене реалности непосредан.

Регионализам као академска фантазија

Критичари идеологије новог регионализма тврде да је овај пројекат апстрактан, да почива на микроекономском редукционизму и да не води рачуна о специфичним случајевима и условима економског раста. Ради се о конструисању теоријског модела, академској фантазији, при чему се не води рачуна о контекстуалној структури у коју је неки локалитет уклопљен. Присталице регионализма анализирају учинак само једне врсте економских актера, извозно оријентисаних предузећа, као да само она доприносе економском просперитету. Запостављају се макроекономска анализа и структурни фактори који утичу на економски раст, као и историјске и географске карактеристике контекста.

Даља примедба је да регионалистичка идеологија недиференцирано посматра радну снагу. Стицање квалификација са великом применом знања могуће је само уколико постоје државни програми који свим држављанима омогућавају приступ образовању. Уколико то није случај, знање ће се репродуковати само унутар боље стојећих слојева и локалитета. Алокација запослености и незапослености може имати мало везе са радним способностима појединаца. Тржиште рада је социјално конструисано и чине га односи моћи, то је поље интеракције унутар кога социјално приписивање игра важну улогу у рангирању.

Регионалисти сматрају да сваки локалитет може постати економски динамичан, уколико се институционално прилагоди неолибералним правилима. У стварности, најдинамичнији региони само су делови ширих целина које се вековима развијају, имају наслеђене предности и привилеговану позицију у међународној подели рада

Велике фирме у успешним регионима су институционално привилеговане, а идеолошка галама о неопходности унапређивања конкурентности служи само томе да се оправда обимно јавно финансирање оваквих предузећа. Унутар ЕУ позитивни ефекти регионализације ограничени су на неколико најдинамичнијих еврорегиона, који су способни да лобирају у Бриселу и изборе се за доношење одлука које њима одговарају. Јавне субвенције добијају пројекти који су добро упаковани у владајућу неолибералну реторику. Од производње роба важнија је производња дискурса, успешан је онај локалитет који има подршку да буде успешан. У економској стварности, развој неког региона још увек примарно зависи од националног развоја.

Регионалисти сматрају да сваки локалитет може постати економски динамичан, уколико се институционално прилагоди неолибералним правилима. У стварности, најдинамичнији региони само су делови ширих целина које се вековима развијају, имају наслеђене предности и привилеговану позицију у међународној подели рада.

Регионалисти поистовећују локалитете, територијалне јединице, са капиталистичким предузећем, од локалитета захтевају особине које мора имати успешна фирма, а то значи да и простор мора бити конкурентан. Територијалне јединице треба да постану квазитржишне корпорације, тј да омогуће такву организацију јавне власти како би у политичким процесима била примењена правила која важе у привреди.

Децентрализација, регионалзација, деволуција и иснсистирање на моделу субсидијарности, представљају начин територијалне организације власти чији је циљ демонтажа националних редистрибутивних система и онемогућавање демократске партиципације у економском управљању. Ради се о институционалним аранжманима који су у интересу власника капитала, а уперени су против ширих слојева становништва. Држава се у просторном погледу преобликује, тј. децентрализује како би се онемогућила контрола капитала, редистрибуција богатства и равномерни економски развој. Субсидијарности служи томе  да се што више регулаторних инструмената државе уклони како би доминантни организациони принцип био тржишни аутоматизам, а јавна интервенција да се обавља на што је могуће нижим нивоима власти. Децентрализација је денационализација простора, она га плурализује и хијерархијски реструктурира. По регионалистима, свет је раван, каријера је отворена талентима. Свако просторно одредиште може постати привредно динамично уколико има капацитете за трансформисање и уколико у њему доминира интервенција на страни понуде.

Експанзија регионализма повезана је са афирмацијом колективних и идентитетских права. За економски успех, наводно, важан је локални колорит, идентитет средине је од кључног значаја за деловање институција. У периоду државе благостања преовладавао је концепт универзалног грађанства и културне хомогенизације становништва на ширем друштвеном простору. То је била културна предпоставка за успешно вођење кејнзијанске макроекономске политике, социјалне и територијалне редистрибуције. Циљеви које је требало постићи били су универзални, нису били етнокултурно дефинисани.

Мобилизација културних специфичности, подстицање колективних и идентитетских разлика и реорганизација простора су технике капитала за остваривање хегемоније. Универзализација циљева представља се као насиље над културним разликама.

Инсистирање да неразвијене земље треба да прихвате регионални концепт економске политике у ствари је техника свремене колонизације, у којој не доминира војно освајање туђих територија, него колонизација путем анектирања мишљења локалних елита. Компрадорске елите прихватају развојни концепт који негира ефикасност државне макороекономске политике и инсистира на подршци извозно оријентисаним предузећима. Некритичко отварање према светском тржишту чешће доводи до економског пропадања, а не развоја. Радикална децентрализација периферних држава олакшава трансфер богатства према метрополама.

Критичари указују да унапређивање глобалне конкуренције не мора бити најуспешнија развојна стратегија. Позицију региона на светском тржишту не одређују само ендогени фактори већ и политичко економске силе које су изван њиове контроле.

Равномеран регионални развој не може се постићи без снажне државне интервенције у економији. Не располажу сви региони једнаким капацитетима и ресурсима. Клонирање не може бити решење, регионализација не може бити замена за државну развојну политику, не могу се социјални односи редуковати на хоризонталну димензију. Регионализација је тржишно вођена социопросторна трансфорамција  како би се сваки локалитет подредио дисциплинујућим силама неолибералних просториних и односа.

Све већи број економсита указује да слободно тржиште никад није постојало, нити ће постојати. Ако се држава потисне из економије и функционисање привреде у потпуности препусти тржишном аутоматизму криза је неизбежан резултат

Регионализација је била нарочито атрактиван концепт у Европској унији, све до избијања финансијске кризе 2007/2008. Као што се могло и очекивати, организација еврозоне у којој не постоји држава која делује на истом нивоу као и тржиште, довела је до огромних тешкоћа. Катастрофа је избегнута, бар за неко време, захваљујући активностима националних држава које су биле супротне неолибералним доктринама. Тржиште и држава нису супротстављени концепти, како тврде неолиберали, напротив, они се допуњавају. Радикална децентрализација почива на уверењу да тржиште савршено функционише, што никада није случај. Све већи број економсита указује да слободно тржиште никад није постојало, нити ће постојати. Ако се држава потисне из економије и функционисање привреде у потпуности препусти тржишном аутоматизму криза је неизбежан резултат. Када се одлучује о територијалној организацији власти, о томе треба водити рачуна.

Критичари идеологије регионализма истичу да класичне форме управљања још нису застареле, начин управљање је промењен због промене односа моћи. Неко мора да посредује између партикуларног и универзалног, целина се не интегрише као резулатат спонтаног деловања актера који конкуришу једни другима. У савременим условима ексклузивне групе формулишу јавни дикурс. Мреже су нестабилне и не могу да делују без подршке територијано конституисаних институција. У мрежама доминирају елите а нижи слојеви на партиципирају. У тако организованом систему не постоје демократска репрезентативност и одговорност, не примењују се формална правила, заобилазе се демократске процедуре, не зна се ко је заступљен, партиципација се одвија кооптирањем или по позиву.

Аргумент регионалиста да држава онемогућава политичку партиципацију и да је за развој демократије неопходна радикална децентрализација је пука идеолошка флоскула. Неолиберална транзиција на Западу демонтирала је државне инситиуције и организацију простора који су имали за циљ остваривање какве такве једнакости. Потискивање државе из економије обесмислило је демократске процедуре, тржиште је постало суверено, а не народ, све већи број бирача апстинира. Децентрализација је, тобоже, требала да омогући ширу партиципацију, а ефекат у стварности је био јачање апатије и деполитизације, грђани не желе да ућествују у раду институција у којима се ништа не одлучује. Демократски изабрна представничка тела, национална и субнационална, немају политичку моћ, главни политички актери су велике корпорације. Циљ неолиберланог поретка је да приватни облици моћи доминирају над јавним.

Следећа фаза деструкције наше државе биће образлагана обилном употребом регионалистичке идеологије. Неолибералне реформе у Србији биће довршене тек када буде у потпуности поништен народни суверенитет

Искуство СФРЈ је школски пример како претерана децентрализација може бити деструктивна. Разградња савезне државе и преношење суверернитета на републике важни су узроци пропасти друге Југославије.

Сви политички покрети и организације имају своје виђење организације простора које највише одговара остваривању њихових интереса и циљева. Задатак политички мислећих људи у Србији је да аутономно развију концпет територијалне организације власти који највише одговара нашим потребама. Не смемо се поново упустити у некритичко преузимање неолибералнх модела као што је учињено после 2000.год.

Следећа фаза деструкције наше државе биће образлагана обилном употребом регионалистичке идеологије. Неолибералне реформе у Србији биће довршене тек када буде у потпуности поништен народни суверенитет. Пандемија вируса ковид-19 још једном је показала колики је значај националне државе. Од нове биолошке опасности становништво нису спасавале ни супранационлне политичке творевине попут ЕУ, ни субнационални региони, већ државе.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)