Економска политика | |||
Јавни сектор у Србији – између мита и стварности |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 12. август 2014. | |
Први и најчешћи аргумент против јавног сектора тиче се његове наводне „неефикасности“ [5] и „расипништва“ [6]. Другим речима, с обзиром на то да услуге које обезбеђује нису на тржишту, он нужно прави финансијске губитке у пословању, што се онда покрива из буџета, односно новцем који се махом добија из пореза или задуживања. Логика је позната: када би се те услуге извеле на тржиште, смањили би се губици из буџета и пореско оптерећење, а квалитет услуга би се повећао. Да ли је то заиста тако? Пре свега, извођење претходно јавних услуга на тржиште само по себи не значи и мање трошкове из буџета. На примеру чувене приватизације британског железничког система 1994. године уочљив је вишеструки раст буџетских средстава (субвенција) која су одлазила железницама[7]: са просечних милијарду фунти пре приватизације, та сума се након приватизације вишеструко повећала. Тако је у периоду од 2006. до 2007. године износила око шест милијарди, да би потом у периоду од 2009. до 2010. година била срезана на око четири милијарде фунти. Други пример, из наше средине, такође показује исто. Када је 2010. године одлучено да се у систем јавног превоза у Београду уведе јавно-приватно партнерство, односно да се контрола и наплата карата повери приватној фирми Apex Solutions, градска управа је резоновала да ће то смањити неефикасност и субвенције јавном превозу. Међутим, 2013. године је износ субвенција за јавни превоз био за нешто више од 4 милијарде динара[8] већи него пре ове делимичне приватизације, и то упркос томе што је цена карата порасла у октобру 2012. године. Очекиваног већег прилива у градски буџет – није било. Друго, треба поставити и питање да ли јавни сектор уопште може и треба да функционише по критеријумима ефикасности. Тржишни критеријум ефикасности мери искључиво новчану добит и губитке, али не уважава, тако рећи, „социјалну добит” која следи из тога што се нешто плаћа испод тржишне цене и што се та разлика покрива из буџета као, на пример, у случају здравствених услуга. Узмимо као пример хипотетичку четворочлану породицу, са троје деце и самохраном, запосленом мајком чија је бруто плата 40 хиљада динара. С обзиром на то да допринос на плату за здравство износи 12,3%, то значи да је укупно месечно издвајање за здравство 4920 динара. По члану породице то износи 1230 динара за цео месец приступа лечењу – у поређењу са тим, један преглед код лекара опште праксе у једној угледној београдској приватној ординацији кошта 1900 динара.[9] Дакле, пословање испод тржишне цене и буџетско финансирање здравственог система омогућавају и грађанима са примањима испод просека (као што је то случај горе) да имају релативно лак приступ каквом-таквом здравству – што никако не би био случај да се послује по ценама приватних ординација. Иста логика се може применити и на снабдевање водом, струјом или грејањем[10], као и на одношење смећа и друге комуналне услуге. Други чести аргумент у вези са јавним сектором се тиче његове „гломазности“ у погледу броја запослених, што подржавају неке рачунице. Поређењем броја запослених у јавном сектору са укупним бројем запослених може да се дође и до бројке од 45%. Међутим, овакво поређење прикрива важну чињеницу – јавни сектор није сам по себи превелик, већ је укупан број запослених премали, јер је више од половине радно способног становништва незапослено.[11] Уколико се примени другачији метод, па се број запослених у јавном сектору[12] доведе у везу са становништвом које је у радно активном добу[13], добија се бројка од 16,9 процената. Радикално другачија слика се добија када се то доведе у однос са укупним становништвом: према подацима из 2012., удео запослених у јавном сектору са јавним предузећима износи 7,6% од укупног становништва, док је у Хрватској и Црној Гори тај број већи за један проценат, у Словенији за два, као и у Британији и Пољској. [14] Према истим подацима, у Србији у образовању ради 1,95% укупног становништва, док је европски просек 3,46%; у здравству и социјалној заштити ради 2,24%, а европски просек је 4,74%. За који год се метод од два понуђена определили, испада да “гломазни” јавни сектор и није баш толико гломазан. Наравно, често се чује и то да приватници и предузетници једини пуне буџет[15], па према томе издржавају јавни сектор. Међутим, чак и летимичан поглед на структуру пореских прихода поново доводи у питање доминантну представу. Према Закону о буџету Републике Србије за 2014. годину, порез на додату вредност и акцизе (дакле, оно што плаћају сви) учествују у буџету са 70,7%.[16] Порез на доходак грађана учествује са 5,1%, али су у тај проценат укључене и плате радника (који су те плате зарадили, није их им поклонио послодавац) а они, наравно, сачињавају огромну већину људи који примају плату. Тако се испоставља да приватници буџет финансирају, како је то истакао Владимир Милутиновић у свом тексту „Да ли нас приватници све хране?“[17], углавном на два начина: преко пореза на добит и пореза на свој доходак. С обзиром да је учешће пореза на добит предузећа у буџету 6,2%, јасно је да су приватни предузетници далеко од тога да једини, па чак и већински, „пуне буџет“ (притом је стопа пореза на добит код нас изузетно ниска и износи 15%, док је просек у ЕУ 23,5%[18]). Треба узети у обзир и да се порез на добит односи и на државна предузећа која су „у плусу“ (њих 292 од укупно 490[19]), тако да је учешће приватне добити још мање. Према Милутиновићу, проценат са којим приватници учествују у буџету је приближно једнак проценту приватних предузетника у укупном становништву. Према томе, ништа није мање истинито од устаљене тврдње да нас „све хране приватници“ – пре ће бити да ми хранимо сами себе, односно да су радници ти који највише пуне буџет: прво, одбицима на своје зарађене плате, а друго, потрошњом својих доходака на робу на коју се плаћају ПДВ и акцизе. Шта ли је на крају остало од оног самопрегорног и довитљивог предузетника који у зноју лица свог издржава „паразитски систем“ у коме радници у јавном сектору по цео дан играју карте на послу и гледају филмове? Не много. Ако се ствари овако поставе, долази се на далеко повољнији терен за одбрану јавног сектора од неолибералних притисака који ће се у наредном периоду интензивирати и све већег притисака приватника да се буџет реже (Унија послодаваца Србије недавно је тражила смањење плата у јавном сектору за читавих 25%, а пензија за 20%[20]). Ипак, какве ће бити последице најављених мера штедње у јавном сектору? Пре свега, доћи ће до пада у материјалном и социјалном благостању, што је само по себи довољан разлог да се оне критикују, кад се узме у обзир већ низак ниво благостања. Ипак, с обзиром да политичко поље не функционише тако једноставно, вреди истаћи две битне групе негативних ефеката: прво, пад у потрошњи, производњи и запослености и, сходно томе, пад пореских прихода, и, друго, одлив буџетског новца у приватни сектор. У погледу првог, најављено смањење плата у јавном сектору од 10% изазваће пад у потрошњи у износу од 1% БДП, односно 300 милиона евра.[21] Има разлога за сумњу да ће тај проценат бити и већи, услед ниског нивоа штедње и већ постојеће презадужености код банака. С обзиром на то да је стопа ненаплативих кредита код становништва 8,6%, а стопа кашњења у отплати 5,2%, те да у томе највише учествују управо потрошачки кредити, нема разлога очекивати да ће пад у потрошњи моћи да се надокнади овим средствима у иоле значајнијој мери.[22] У том смислу, услед чињенице да се српски буџет пуни углавном преко ПДВ и акциза, овакав пад ће утицати и на смањење пореских прихода, што ће повратно, у најмању руку, неутралисати планирано смањење буџетског дефицита.
Тако се, заправо, неолиберална критика јавног сектора потпуно преокреће: од „расипања новца приватника у јавном сектору“ долазимо до „расипања јавног новца у приватном сектору“. Да ствар буде још гора, у априлу је Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца, изјавио да радници из јавног сектора могу да пређу у приватни под условом да послодавци за то добију девет хиљада евра из буџета по радном месту, у виду кредита са каматном стопом од 1%.[27] Према томе, одбрана јавног сектора је битна не само зато што ће радници у њему имати мање плате, радити у лошијим условима или бити пребачени у приватни сектор где ће бити изложени већ надалеко чувеном третману, већ и зато што то значи поскупљење (дакле, мању доступност) услуга јавног сектора за све остале, одлив нашег новца у приватни сектор и општи пад привредне активности. Ипак, треба имати на уму две ствари: прво, да је потребно више партиципације самих „корисника“, грађана, у управљању и одлучивању у јавном сектору, и друго, да је структура запослених у јавном сектору „тешка одозго“, односно да постоји велики број управљачких позиција, као и велики распон плата између тих позиција и већине радничких. У том смислу, не сме се заборавити да одбрана јавног сектора пре свега значи одбрану радника у њему и његових социјалних функција, те да се ни у ком случају не сме стати у одбрану директора јавних предузећа чије се плате крећу у распону од две до три хиљаде евра или сличних управљачких положаја на којима се врло мало ради, а осим великих плата се за њих добијају и „додатни приходи“ за учешће у разним комисијама и одборима. А шта са самопрегорним предузетницима и послодавцима? За почетак, повећати стопу пореза на добит – ионако заиста мало учествују у буџету. [6] http://www.seebiz.eu/rasipnistvo-mora-da-se-prekine-hitne-reforme-ili-dalje-propadanje/ar-14088/ [10] Управо је догма „ефикасног пословања“ и „економске цене“ довела до раста у цени електричне енергије и гаса за грејање у последњих неколико година, па се често дешава да ни читаве пензије нису довољне за покривање трошкова режије. [21] „Ušteda od zarada“, Večernje novosti, Beograd, 6. maj 2014, str. 7. |