Генерал Милан Недић - издајник, или пророк српског страдања?

Просуђивање о властитој историји у српском народу је препуно предрасуда. Сви се сматрају позвани да коментаришу, хвале или осуђују а да при том нису уложили ни најмањи напор да се упознају са чињеницама о догађајима или личностима о којима доносе закључке.

Мој деда-стриц Милан Недић једна је од ових личности. Вољен и оспораван, одликован и осуђиван, скончао је најзад свој живот самоубиством уз помоћ УДБ-е фебруара 1946. године.

У квалификовању генерала Недића као издајника важно место заузима и реферат који је он поднео новембра 1940. године а након чега је смењен са дужности министра војске и морнарице и пензионисан. Овим рефератом се деценијама махало као крунским доказом његовог германофилства и издаје „још пре рата“.

Покушаћу, износећи оргинални текст Реферата (сачињен на основу преписа из елабората Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових сарадника) да јавности укажем како је његов садржај бројним интерпретацијама искривљен и фалсификован. Препустићу да то читаоци сами утврде.

Пре тога бих напоменуо да лично, уз сво поштовање према претку, не делим све његове политичке ставове и не слажем се са његовим политичким проценама. Лично сам поштовалац генерала Михаиловића и сматрам да је генерал Михаиловић артикулисао жеље већег дела српског народа опредељујући се за наставак борбе и ослонац на савезнике Велику Британију – САД-Русију, правилно процењујући да ће Немачка изгубити рат јер су њени циљеви злочиначки и да је за Србе питање части и опстанка остати на страни демократије која мора победити.

Али истовремено имам разумевања и за оне у Србији, који су под утиском страшних губитака из Првог светског рата, сматрали да је у сукобу велесила место Србији и Србима негде у запећку где би сачекали развој ситуације и избегли погром који га је нажалост задесио.

Концепт реферата од 1. 11. 1940. године

РЕФЕРАТ Њ. В. КНЕЗУ НАМЕСНИКУ И МИНИСТАРСКОМ САВЕТУ НА ДАН 1. НОВЕМБРА 1940. Г.

Мени је част, да у овим судбоносним данима (тренуцима) по опстанак Наше државе покренем извесна питања и дам потребне сугестије за даље нам и политичко и војно-политичко држање у данашњој ситуацији европској.

Очигледно је да ми живимо у предвечерје најкрупнијих политичких догађаја за који је везан даљи опстанак наше државе. Сматрам да је последња четврт до дванаестог часа. Ми треба да донесемо прецизне и судбоносне одлуке о путу којим треба да идемо даље. Данашња колебљива политика, која је била до сада отргнута, не може се и не сме у будућности продужити без катастрофалних последица по наш народ. Јер од ових одлука зависи и војничка политика, која, ако не добије сада дефинитивно решење, може се претворити у деморализацију. Јер четрнаест месеци у сталној неизвесности војна снага народна и командног елемента и војника (кадровци и резервисти) на крају је моралне моћи и неће моћи даље да издржи без рђавих последица, и то далекосежних. Стално позивање и отпуштање војника и држање активних војних јединица почело је да буде широко поље за пропаганду комунистичку[1] и других субверзивних елемената, па је морал почео да попушта.

Више се не може и не сме говорити о нашој неутралности. Сада морамо себи поставити ово питање: - Хоћемо ли у антикомунистички блок, тј. са Немачком и Италијом или против њих?

Ако хоћемо са њима, онда морамо напустити дефинитивно, ма какав однос и контакте са Енглеском. Ако хоћемо, напротив, са Енглеском, онда морамо друге мере предузети, које ћу ниже навести.

Ми не можемо затворити очи или као ној метати главу у песак, а не видети стварност. Око нас се врши очито стратешко опкољавање које ће се у најкраће време свршити са тактичком стегом и нашом срамном капитулацијом.

Доласком Немаца у Румунију наш утврђени северни и западни фронт изманеврисан је. Али нама неће много користити. Пребацивање немачких моторизованих и оклопних дивизија у Бугарску[2], а то може да се деси сваког часа, довешће нас са истока у безизлазан положај.

Држање Бугарске је перфидно и командовано из Немачке. Спуштањем бугарских дивизија на грчко-бугарску границу на фронту Струма – јасно се одаје кооперација са италијанским снагама, које ће покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку[3]. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање. Онда ће нам се командовати да положимо оружје.

Ми смо потпуно усамљени. Нико нам озбиљно нити може, нити хоће да помогне.

Дакле, уколико хоћемо да следимо досадашњу политику, и да се деси горе изложено, ми треба да мобилишемо целу нашу земљу и да пођемо у помоћ Грцима, да са њима спречимо наше стратегијско опкољавање и избијање Италијана на Солун. Шта ће онда бити са нама, ако то учинимо? Одговор је прост. Напашће нас: Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска. Да ли ћемо моћи да издржимо? – Не, категорички не! Бићемо плен свих силних непријатеља. Раскомадани пре свршетка овог Светског рата.

Да ли је наша војска спремљена тако морално и материјално и бројно да може овој навали да одоли? Одговор даћу на ово усмено.

Ако нећемо да дођемо у ову и овакву ситуацију, шта треба да радимо да је избегнемо? По мом мишљењу, морамо испитати које су још друге могућности. Јердна од могућности је и закључивање одбрамбеног савеза са Русијом. Русијом оваквом каква је данас, са њеном данашњом политиком, њеним плановима за будућност. Њеним тешким стратешким положајем, Русија је у стратешким кљештима између Јапана и Немачке. Њен је положај још више погоршан доласком Немаца у Румунију где својим обухватним стратешким фронтом обухватају Русе чак до Буковине, за дејство у срце Украјине и Белорусије. Данас Немци имају 100 дивизија прворазредних према Русији од Балтичког до Црног мора. Немачка је војска опробани инструмент ратни, потврђен победама са сјајним врховним вођством. Све ово нема Русија. Њена војска и њено вођство је инфериорније. Поред тога и кад би хтела да нам помогне војнички, далеко је и одвојена је од Балкана.

Хоћемо ли да тражимо ту помоћ? На то питање треба да одговори наша дипломација и унутрашња политика наша.

Уз осовину[4] мислим да још има времена. Ствари и код осовине не иду глатко, зато је велики моменат ако се хоће то решење.

Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени. У противном изгледа ми да ће Српски народ пораз Југославије највише платити(подвукао А. Н).

Према овакоме решењу, ако би га узели, морамо подесити све остало а нарочито, спољну и унутрашњу и војничку политику.

ЗАКЉУЧАК:

Било коју одлуку да донесемо од ових три, морамо је донети што пре. За мене је важно као министра војске и морнарице, да то знам и да ми се писмено саопшти. Зима иде, људи се више не могу држати под оружјем и без видљивих циљева. Нема моћи да се активирана војска стави под кров. Незадовољство расте и код обвезника и код њихових породица, а тако исто попушта моћ и код подофицира и официра. Из болесног стања и неодговорности какво је данас код нас, може наступити слом и катастрофа војске, доцније и државе. Из овог разлога ово пишем и износим у овим тешким историјским часовима за наш историјски опстанак.

Милан Ђ. Недић

Свака сличност са стањем у коме се наша земља налази последњих година је намерна.