Југославија - држава ,,на пола''

Сваке године у ово време један део становништва Србије оболи од неке чудне болести, некако се разнежи, као да крај новембра, са разним вирусима и хладноћом, донесе и носталгију за старом државом. Неки тврде да то има везе са чињеницом да заборављамо лоше ствари и памтимо добре, или са тиме да су носталгичари по правилу били млади (или млађи) у доба друге Југославије, па да због тога љубав према СФРЈ није ништа друго него љубав према младости. Све је лепше кад је човек млад, сунце сија јаче, небо је плавље, а државе изгледају лепше. Ипак, чини се да није само то разлог. Један од показатеља да то није једини узрок је чињеница да 29. новембра у осталим републикама нема јавног показивања нежних осећања према бившој држави. Нема носталгичарских ТВ емисија, нема пригодних текстова у штампи. У Словенији се празник на неки начин, код младих, обележава на нивоу фолклора и егзотике, а у осталим бившим републикама СФРЈ сећају га се једино стари комунисти и грађани. За све остале то је обичан датум.

Штета што не постоји неко истраживање о томе, али и ситуација на друштвеним мрежама и форумима показује различитост у осећањима према бившој заједничкој држави. Са домаћих налога се шаљу пригодне честитке, фотографије и пропагандно-носталгичарски филмови у којима се велича СФРЈ. Чини се да такво понашање није на површном нивоу фолклора као у Словенији, или тек чисте необавезујуће носталгије, као међу неким старијим грађанима бивших република. Било би занимљиво видети резултате неке анкете, која би проверила колико је то овде ствар носталгије, а колико искрене жеље да нам се бивша велика република поново деси.

Наравно, нема ничег чудног и лошег у повременом дерту и жалу за младошћу. Просечан човек живео је одлично у тој држави. Једини проблеми су били несташица кафе и уља почетком осамдесетих, рестрикције у исто доба, и неки проблем који се звао ,,стабилизација'' (шта год то било). У поређењу са данашњим мукама просечног становника, то звучи више него смешно безазлено. На море је читава породица путовала од плате запослених, аутомобил се куповао од једне или две, а деца су од џепарца куповала шта год пожеле. Пасош није био потребан за ,,најлепше море на свету'', а из џепа се вадио само кад се ишло на Понто Росе, и по Европи, онако у пролазу. Носталгија је зато више него разумљива.

Али, не слажем се са тезом да је то била тамница народа. Не само што није била тамница народа, него је то морала да буде, уколико се желела озбиљна држава. Или те државе није требало бити. Чинило се као да је неким народима било дозвољено да буду више ,,народскији'' од неких других народа. А све због страха од нечега што су звали ,,великосрпска хегемонија''.

Дакле, Југославија није била мелтинг пот, и због тога никад и није могла да буде држава од које се очекивала дуговечност. То што ми за то нисмо знали, наш је проблем. Ваљда смо превише били заслепљени идејама братства и јединства да бисмо могли да видимо да је немогуће да дугорочно постоји држава са толико народа, поготово народа који немају решена питања из прошлости. Америка је држава са пуно народа, али је тамо направљен мелтинг пот, па је то пре свега држава Американаца, а онда осталог. Американац је пре свега, на првом месту, Американац, био он ирског, руског или малезијског порекла. Онаква Југославија је могла да буде дугорочна једино као држава Југословена, никако другачије. То можда не би пријало некима из прве генерације, али у трећој генерацији већ би постојало искрено јединство. То би била озбиљна држава, свиђало се то некоме или не.

Због тога је СФРЈ била држава на пола, не зато што је заостала у неком развоју ка целини, него зато што је замишљена накарадно. А све из политичког страха и несигурности. Каква је држава била, тако је и брањена, на пола. Милошевићев рат био је типичан пример рата ,,на пола''. Из истог разлога, бриге за сопствену фотељу и политичку сигурност. Ни у једном ни у другом случају није се водило рачуна о државним интересима, па чак и по цену сопствене политичке судбине. Држава је правила неразумне уступке побеђеним странама 1918. и 1945, а Милошевић је правио уступке ко зна коме. Његов рат био је по принципу – ми бисмо да ратујемо, али да не уђемо превише дубоко у вашу територију. И ако уђемо, извините, вратићемо се, и тако до у недоглед. Али свет није могао дуго да трпи такво вођење рата. Онакву државу је вредело бранити. Али она се бранила преговорима и разговорима, а ако то није могло, онда на граничним прелазима у Словенији, Брнику и луци Копар, а не у Вуковару. Тад је већ било касно. Не ради се о томе да је лако бити генерал после битке, подсетићу на оно што су многи људи говорили у време дешавања – Кадијевић је требало да преломи на време и изведе војни удар. Нико му у свету то не би замерио. У нашем комшилуку, Грчка и Турска имале су много војних удара у тренуцима кад је процењено да је Устав угрожен. Ататуркова Турска никад не би издржала оволико дуго да војска није одлучно реаговала у одсудним тренуцима. Нико им на томе није замерио. Војни удар, па да је довео политичаре на неко војно имање и тамо их закључао као у Дејтону, док се не договоре. Али проблем је изгледа у томе што је и Кадијевић био генерал на пола. Могао је он, али није имао ко да му нареди на време, а није хтео да се замера никоме и ризикује лепо место у Генералштабу. И због тога нам је и држава завршила онако како је и почела, на пола.

А такви су нам и односи са Хагом и нашим оптуженицима, исто на пола. Послали смо све које су тражили, баш све, укључујући и бившег председника државе. Председника доскора највеће опозиционе партије држе тамо ко зна колико година због наводног ,,вербалног деликта'', а нико из власти никад није поставио питање оправданости толико дугог задржавања. Нико није питао за његово здравље, иако сви знају да је послат по крајње бесмисленој оптужници. Дакле, послали смо наше људе тамо, и онда их заборавили. Хрватска је, на пример, нерадо послала оптуженике, али кад их је већ послала, дала им је пуну подршку. Недавно је пуштен Харадинај, злочинац који је у својој аутобиографској књизи признао своје злочине. Пуштен је јер данашња званична Приштина никад није сарађивала са Хагом. И не само што није сарађивала, него је у случајевима против њихових сународника било застрашивања сведока, а било је и ситуација кад су сведоци, у мафијашкој традицији, ,,нестајали'', или настрадали под мистериозним околностима (17 њих, само у процесу против Харадинаја). И Хрватска и Приштина су са највишег државног нивоа непрекидно давали јавну подршку својим оптуженицима. Дакле, Хрвати су имали пуну сарадњу, у правом смислу, Косово никакву, а ми смо имали пола-пола. И онда не би требало да се чудимо што су резултати овакви, што су Готовина и Харадинај на слободи, а наши или осуђени, или у ишчекивању пресуде.

Чак нам је и пут у Европу на пола. Ми бисмо да идемо тамо, али не бисмо да дамо Косово. Иако све више постаје очигледно да тако нешто није могуће. Вероватно није популарно рећи, али чини се да ни у овом случају политика ,,пола пола'' неће добро завршити. Или би требало потпуно заборавити Косово и заменити га за улазак у Европу (за непознатим резултатима, а и поводима), или би требало иселити Србе са Косова, и прогласити окупацију територије. Уколико се нема средстава, затражити хуманитарну помоћ из пријатељских држава са смештање избеглица по преосталом делу Србије. Након тога нико више неће моћи да тражи да успоставимо нормалне односе са албанском окупаторском влашћу, неће више бити ни прича о проблему паралелних институција, граничних прелаза и таблица, питању аутономије и ситуације у енклавама и моћи ћемо да уђемо у Европу. Ако већ ми не можемо да решимо проблем, можда би требало оставити следећим генерацијама, онда кад међународни положај Србије буде јачи. Док се води оваква политика, људи тамо и даље гину, и даље нестају, и даље живе у сталном страху, у гету. Уколико је политичка идеја да се добија аутономија за север Косова, у замену за успостављање нормалних односа, то звучи као дугорочно лоша идеја. То значи да у следећој, најкасније другој, генерацији губимо Косово и Метохију. А та територија је или наша у целини, или није наша.

И да завршим са питањем носталгије према старој Југославији. Премијер Дачић, који је недавно Словенији обећао да ће Горење добити статус домаће фирме (оној истој Словенији која је и започела рат убијањем југословенских војника и која је признала Косово), пре неколико дана нам је показао како отприлике изгледа однос просечног Србина према Хрватима. Дачић се новинарима пожалио како може да разговара са америчким званичницима, а не може да дође до хрватског премијера Зорана Милановића да би се ,,нашло решење за неку нормализацију односа''. Нисам сигуран да ли ико у овдашњој јавности сматра да наши односи нису нормализовани одавно, а та анегдота, уз све оне одласке наших туриста на хрватско приморје и у Загреб у шопинг, не може а да не подсети на наводну изјаву (уколико је истинита) народног хероја Југословенске армије и хрватског министра Стево Крајачића упућену Ранковићу: "Колико још треба да вас побијемо, да схватите да нисмо браћа''. Свака част, сигуран сам да постоји пуно Хрвата који о Србима не мисле ништа лоше (као што постоји и доста Албанаца који су устукнули пред својом овако агресивном новом влашћу), али историја нам од њихове званичне политике није ништа добро донела и ако се овако настави, тешко да ће се ту нешто променити. И потпуно је несхватљиво да неко и даље покушава да прави пријатељство са том државом. Њихов претходни премијер Јадранка Косор у августу ове године у Приштини је изјавила да је ,,Хрватска највећи пријатељ Косова на Балкану''. Поновићу, да буде јасније. ,,Хрватска је највећи пријатељ Косова на Балкану''. Какве пријатељске приче са Хрватском након тога ми треба да имамо? И ко је икоме дао мандат да прави пријатељске односе? Можемо да будемо добре комшије, нема разлога да се свађамо, али пријатељство је нешто друго, и подразумева жељу обе стране.

Због тога 29. новембар је некад стварно био велики празник, и леп дан за славље. Имало је и шта да се слави у тој држави, а и пуно разлога за славље. Данас је носталгија у реду, жал за лепим временима је разумљива. Али након свега што се дешавало у двадесетом веку, све више од тога је потпуно неразумљива масивна ерозија самопоштовања.