Случај Пурда – још један бесмислен уступак Србије?

У среду, 5. јануара, приликом преласка државне границе на граничном прелазу Жупања–Орашје ухапшен је Тихомир Пурда, бивши припадник хрватских паравојних оружаних јединица, и то на основу Интерполове потернице коју је издао МУП Србије. Пурда је осумњичен да је починио ратни злочин над цивилним становништвом током ратних дејстава у Вуковару. Пурда је пребачен у истражни затвор у Сарајеву где му је одређен притвор од 18 дана, у ком року правосуђе Србије треба да достави евентуални захтев за изручење. Хапшење Тихомира Пурде изазвало је оштре реакције у Хрватској.

Директор Информационо-документационог центра “Веритас” Саво Штрбац изјавио је за Новости да се Пурда са Петром Јањићем и Дарком Маслом, бившим припадницима резервног састава ЗНГ, терети за ратни злочин покушаја убиства неколико људи и убиства тројице припадника ЈНА у Вуковару 1991. године. “Они су 5. новембра у Борову насељу пуцали на већу групу рањеника и војника. Убили су двојицу неидентификованих, а смртно ранили десетара ЈНА Бобана Гачића, који је касније преминуо у Вуковарској болници. Овај злочин видело је више од 20 очевидаца, који су и предложени за сведоке.[1]

Хрватска премијерка Јадранка Косор је уочи разговора са Тадићем такође изјавила и да треба учинити све да “они који су најзаслужнији за слободну самосталну независну европску демократску Хрватску буду заштићени".

Хрватска премијерка Јадранка Косор, поводом овог случаја, обавила је телефонским путем разговор са председником Србије 10. јануара у вечерњим часовима. “Учинит ћемо све да добијемо пуну истину и видимо шта се може учинити јер не би било добро да се створи дојам о било каквом прогону хрватских бранитеља.”[2] Она је уочи разговора са Тадићем такође изјавила и да треба учинити све да “они који су најзаслужнији за слободну самосталну независну европску демократску Хрватску буду заштићени".[3]

С друге стране, из Јосиповићевог кабинета наводи се да је: “Тихомир Пурда ухапшен на основу међународне потернице из 2007. год., а Хрватска ће му, као своме држављанину, пружити сву конзуларну помоћ, сходно домаћим и међународним прописима”[4]. Јосиповић осим тога наводи да је према подацима којима располаже, попис 340 особа које су у Србији осумњичене за ратне злочине и који је објављен на хрватском порталу Политика[5] није веродостојан. “На том попису, осим појединих особа које је Хрватска осумњичила па и осудила за ратне злочине и велик број особа за које не постоји никакав податак о незаконитим делима и које су часно браниле своју домовину”.

Поводом постојања наведеног списка огласио се и заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић саопштењем које умногоме наликује извињењу што је потерница за Пурдом уопште и била расписана. Том приликом, Векарић је за ХРТ изјавио да тужилаштво Србије жели да “релаксира ситуацију по питању потерница.”[6]

У којој мери српско тужилаштво заиста жели да “релаксира ситуацију по питању потерница” најбоље говори Саво Штрбац који је у изјави датој ТВ Авала изјавио да постоји и хрватски списак, који иначе нико од званичника у Србији и не помиње, на коме се налазе лица српске националности које се терете за злочине. Наиме, на том списку налази се преко 1 500 лица. Штрбац је том приликом изјавио такође и да се на нашем списку налази 40 лица од којих је само један држављанин Хрватске и да српско тужилаштво није ни процесуирало случајеве злочина над Србима. Ово је последица чињенице да тужилаштво није преузело листе осумњичених након укидања војног суда 2005. године, али исто тако починиоци злочина над Србима нису процесуирани ни у Хрватској, Босни нити на Косову.[7] Стиче се утисак да правосуђе Србије у овим стварима поступа веома симптоматично. Хрватски министар правосуђа Дражен Бошњаковић истакао је да су Министарство правде Србије и хрватско Министарство правосуђа средином прошле године размјењивала одређене пописе особа против којих се воде поступци. “Ми смо примили одређени попис од србијанског Министарства правде и на том је попису 40-ак људи', рекао је Бошњаковић за Хрватски радио. Бошњаковић је такође изјавио како се ти пописи ажурирају и да га забрињава што на попису није било Тихомира Пурде.[8]

Векарић је за ХРТ изјавио да тужилаштво Србије жели да “релаксира ситуацију по питању потерница.”

Истовремено у Вуковару је одржан скуп подршке “бранитељу” Тихомиру Пурди у организацији младих Вуковара и удружења ратних ветерана Вуковара. “Одајемо поштовање и молимо за све бранитеље и наравно Тихомира Пурду”, рекао је у молитви фра Ивица Јагодић. Данијел Рехак председник тзв. Хрватског логораша српских концентрационих логора изјавио је да је “Ружна слика ако се тако настави блатити светиња Вуковара која је у домовинском рату створена”.[9]

Вуковар није био никаква светиња већ место злочина где су убијани цивили и једне и друге националности, али се неизбежно стиче утисак да једино Србија излази у сусрет захтевима Хрватске. Све су извесније најаве да ће српско правосуђе случај Тихомира Пурде препустити Хрватској, што и не би требало да нас изненади нарочито након скандалозног пуштања на слободу Илије Јуришића[10] и најновијег потеза српског тужилаштва које подразумева пуштање из притвора петорице чланова тзв. Гњиланске групе који су оптужени за мучења и свирепа убиства цивила у општини Гњилане. Суд је оценио да више не постоје разлози због којих им је притвор више пута продужаван. Оптужени се терете да су од јуна до краја децембра на територији општине Гњилане свирепо убили најмање 80 цивила углавном Срба.[11]

Истовремено у Вуковару је одржан скуп подршке “бранитељу” Тихомиру Пурди у организацији младих Вуковара и удружења ратних ветерана Вуковара.

И на крају је такође неопходно да наведемо пример хрватског полицајца Михајла Храстова који најбоље говори о томе колика је спремност хрватског правосуђа да задовољи правду и у којој мери се огледа објективност и непристрасност приликом суђења ратним злочинцима. Наиме, поменутом Храстову, који је оптужен за масакр 13 резервиста ЈНА на мосту Корани у Карловцу 1991, Уставни суд Хрватске укинуо је пресуду. Уставни суд одлучио је да укине трећестепену, а онда и другостепену затворску казну за Храстова и при томе је целу ствар вратио Врховном суду на другостепену расправу упркос томе што постоје јасни докази да је он пуцао и да су на суђењу уништавани докази да је у заробљенике пуцало више лица. Храстов се бранио да су заробљеници покушали да побегну, па је пуцао. Невладине организације, али и међународна заједница више пута су критиковале поступке хрватских судских власти у случају Храстов.[12]