Предизборну кампању у Земуну окарактерисало је ангажовање лидера владајућих и опозиционих странака, од Вучића, Дачића и Динкића до Коштунице и Чеде Јовановића. Од плаката видели смо искључиво оне са којих нас гледа Александар Вучић.

На сву срећу, данашњи гласници, када доносе непријатне поруке, више не “носе главу у торби” . И одавно се подразумева да “ не треба убијати гласника што доноси лошу вест”, јер он није крив за њу, те је извесно да ни г. Вестервеле није доживео никакве непријатности у нашем главном граду.

На сву срећу, још смо република, тако да се краљевих батина за сада не морамо бојати, али се сви морамо са зебњом запитати шта нам то иза леђа спрема удружена српска монархистичко-републиканска папазјанија, која сваким следећим потезом доказује да није достојна ни круне ни поверења грађана.

Српски тројац очекује да Немачка прихвати да се тачке бриселског споразума примењују поступно, односно да се косовски Срби кувају полако, пошто је, како је то Дачић објаснио, за поједине тачке потребно шест месеци, док је за друге потребно најмање годину дана.

Партији ГЕРБ, која је Бугарима продавала европски сан, популарност је опала због неуспеха да Бугарску учини равноправним чланом ЕУ, док су и опозициони социјалисти у кампањи све мање помињали Унију, закључивши да то у овим условима није  тема на којој ће добити гласове. 

Вучић је непрестано апеловао на јединство у историјским одлукама, које су донете и које ће тек бити донесене, и истакао да није изабран за ратног поглавицу Срба, већ, вероватно да Србе поведе у будућност, али у ону коју он замишља, а не ону коју грађани желе.

Недић ни по коју цену није допустио да се српски војници боре за интересе немачког Рајха на источном фронту, док је Дачићева влада далеко флексибилнија када су „међународне операције“ у питању.

Такође, иако је Ивица Дачић изјавио да је Београд прихватио предлоге, јер су они сада много прихватљивији за Србију него у ранијим рундама преговора, остаје утисак да се ипак ради о додатном попуштању српске делегације, јер се раније помињала заједница од десет српских општина.

,,Демократско братство'' оличено у Ђинђићу, Коштуници, Вуку Драшковићу, Ненаду Чанку и иним извршитељима туђих налога дочекано је од полетних аналитичара као носилац нове зоре који ће решити све економске и политичке проблеме и на тај начин заштити државно-националне интересе Србије.

Добијање датума, разуме се, тек је сићушни закорачај на путу у Европу и уопште не значи  да ће се Србија најзад наћи у  друштву развијенијих држава нашег континента. Но како грађани Србије већ годинама слушају мантру да Европа нема алтернативу, то се некоме чини да би  и добијање датума звучало као поклон.