У знак саосећања са њиховим породицама, требало би да их се сваког 11. јула сећамо, исто онако као што се сећамо жртава из Другог светског рата. Истина, Европски парламент усвојио је 2009. године резолуцију о Сребреници, али је Уједињено краљевство једина држава која ју је досад званично прихватила.

Грчка је показала да је једини пут директна конфронтација са Тројком. И да у томе има итекако маневарског пртостора за веште политчке потезе. И да се само тако стичу симпатије других на Западу.

Све више долази до изражаја да су преговори у Бриселу најобичнија фарса и ријалити попут „Парова“, али и да се годинама само губи време, троше ресурси и удаљава од суштине проблема, док су у другом плану они најболнији и најразорнији, здравствени и еколошки проблеми као последица засипања КиМ плутонијумом.

Овакви ставови, јавно изречени, као што се и могло очекивати, нису изазвали никакво реаговање разноразних светских организација и појединаца задужених за толеранцију и разумевање међу народима. “Судије” нису ауторима “свирале” чак ни прекршај, а камоли да су им показале“жути или црвени картон.

Нема везе што је мотив посете крајње бедан и сведочи о непостојању суверенитета и што посета неће имати никаквих позитивних последица за Србију, битно је да се прода магла!

Преломни тренутак био је несумњиво сусрет са Фрањом Туђманом. Приликом његовог боравка у Ванкуверу, она је, пошто је претходно завршила течај за заштиту владиних функционера, одређена да буде члан његовог обезбеђења.

Ако тој одлуци додамо ону којом је организовао војну параду у част председника Руске Федерације Владимира Путина, Томислав Николић бар за једно место изнад је на већ поменутом, малобројном списку шта год се са том његовом одлуком десило.

Проблем је, у првој равни, у томе што је врх управљачког слоја на западу изборио за себе апсолутну неодговорност за било какве последице, па и оне у којима је доказано да су криминалци, а у дубљем смислу у томе што се на овим основама више не може обезбеђивати развој западних друштава, што цео проблем пребацује на политички терен.

Изгледа, ипак, да  је највеће непосредне користи од најновије одлуке Хашког суда имао министар Александар Вулин, и то захваљујући својој изузетној проницљивости, а коју је премијер сместа запазио и похвалио.

Можда је само ова помоћ психијатра још потребнија оним грађанима Србије који – ако су истраживања веродостојна и ненамештена – пружају велику подршку садашњим политичарима на власти.