Високи представник и Канцеларија ОХР прилично уверљиво показују одбојност према РС и њеним институцијама. То најбоље показује велики број нерегуларно пренесених ентитетских надлежности, број наметнутих одлука и смењених кадрова.

Врата институција су им затворена. У њима су уместо „представника радничке класе“ експерти скупљени с коца и конопца, људи без радног стажа и угледа, али од центара моћи постављени да штите интерес „људи из сенке“. А пошто су за раднике институције затворене, за изношење свог мишљења користе пруге и путеве.

Јушченко одлази али проблеми остају. Економија се не може опоравити без већих страних инвестиција, борба са корупцијом је тешка стабилним земљама. Политичка поларизација која има етничку конотацију будућност ове, велике и потенцијално богате, земље чини веома неизвесном.

Сасвим је сигурно да Русија може рачунати на много боље везе са Украјином него до сада. Озбиљан пораз који је претрпео Јушченко говори о расположењу народа у Украјини која није нарочито профитирала након наранџасте револуције.

У презентацији злочина у грађанском рату у Босни има свега само не јасних чињеница и доказа. Међутим то не смета пропагандној машини да оперише никад доказаним бројкама и то уз искључиво окривљивање целог српског корпуса.

Овим предлогом резолуције, који је понудио Тадић, осудио би се само један злочин а друга резолуција би требало да представља њену допуну. Дакле, Јелко Кацин је потпуно у праву. Требало би усвојити само једну резолуцију којом се осуђују сви ратни злочини без разлике.

Није познато да ли ће Влада ради свог опстанка бити расположена да испуни захтеве из Новог Пазара, али се стиче утисак да док се Србија, хтели или не, приближава Европи, један њен део изгледа још живи у Отоманском царству, када се освојена земља делила на ејалете и санџаке.

Време је за потпуно преиспитивање српско-хрватских односа, који уопште нису "комликовани". Нису ништа компликованији од, рецимо, односа Немаца и Јевреја тридесетих и четрдесетих година прошлог века, или Турака и Јермена још коју деценију раније.

Mожда темељна државна и друштвена реформа која нам предстоји на путу ка ЕУ ипак није по укусу српских грађана. Да не причамо о потпуно неразјашњеном питању Космета, око којег је подељена и сама ЕУ. Поента је да све то у овом историјском моменту не знамо!

Обичан човек може да верује у свет у којем је могуће поништити или заборавити сву крв која је проливена у српско-хрватским односима. Председник Србије и остали званичници државе српског народа немају право на такве заблуде, зато што су у њиховом случају прескупе.