Da li je u Briselu moguć bilo kakav suštinski dogovor?

Svetski i naši mediji su 9. marta 2011. brujali od informacija vezanih za početak pregovora u Briselu. Nekima je sam datum izazivao loše asocijacije, bio sumnjiv i neobećavajući, ali bilo je bolje pregovarati nego ratovati. Sam početak je bio najbitniji jer tada se postavljaju temelji i ciljevi razgovora.

Pred novinarima je tom prilikom šef pregovaračkog tima Prištine Edita Tahiri optimistički izjavila da će pregovori ojačati evropsku agendu „Kosova“ i Srbije i pomoći obema stranama u poboljšanju uslova života. Posle dužeg istupanja šefa pregovaračkog tima Beograda Borislava Stefanovića bilo nam je jasno da je Srbija bez temelja počela da gradi kuću od slame, bez pozivanja na suverenitet, pri čemu će teme sastanka biti vazdušni saobraćaj, problem carina i pitanja katastra, a da je iluzorno govoriti o statusnim pitanjima. Očekivalo se da pregovori traju najmanje godinu dana, ali da ćemo posle više od 4 godine biti još udaljeniji nego što smo bili na početku, niko nije očekivao, osim režisera i koreografa.

Ključ pregovora su morala biti statusna pitanja i tada bi se brzo saznalo kolika je ozbiljnost pregovarača. Nameće se razmišljanje da su oni dobro znali koliko su ozbiljni i koliko je kome do dogovora, te se i bežalo od statusnih pitanja, koja bi neminovno pregovore dovela u SB UN, gde im je i mesto. Tadašnje vlasti, koje su na krilima novčane „energije“ koju im je davao Arčibald, operativac CIA, nisu imale mandat da se bilo šta dogovore mimo volje razbijača SFRJ i Srbije, niti su pregovarači iz Prištine dobili mandat da se bilo šta suštinski dogovore, a i ne smeju dok na KiM vladaju organizovani kriminal i korupcija i dok se njime šetaju najveći ratni zločinci i teroristi. Nije li baza za upad terorista u Kumanovo bila upravo na KiM?

Sve više dolazi do izražaja da su pregovori u Briselu najobičnija farsa i rijaliti poput „Parova“, ali i da se godinama samo gubi vreme, troše resursi i udaljava od suštine problema, dok su u drugom planu oni najbolniji i najrazorniji, zdravstveni i ekološki problemi kao posledica zasipanja KiM plutonijumom.

Do dogovora nikada neće doći jer je cilj gospodara sveta i upravljača svim vrstama kriza da se u srcu Balkana ima žarište i da se, dok se dva „petla“ svađaju oko bunjišta, agresivno eksploatišu enormni prirodni resursi, vredni hiljade milijardi evra. Da je EU bilo ozbiljno stalo do ulaska svih sa ovih prostora u njene redove, nikada ne bi ni bila razbijana Jugoslavija kao mnogo ozbiljniji i organizovaniji partner. Stiče se utisak da se pod okriljem NATO i EU okupljaju samo oni koji su spremni da ginu za interese novog svetskog poretka, a koji su i u istoriji podržavali osvajače, posebno one najekstremnije i najagresivnije.

Ako su vlasti DOS-a imale obavezu prema mentorima da doprinesu razbijanju Srbije uz prethodnu isporuku svih koji su zaslužni za Rezoluciju 1244 i bili spremni da ginu za Srbiju i očuvanje slobode njenih građana, budući da su pučem dovedeni na vlast, te su im u „znak zahvalnosti“ date odrešene ruke da pljačkaju Srbiju i rasprodaju je, poput onog na Majdanu, neshvatljivo je i dalje puzanje ka EU, zabijanje glave u pesak i ignorisanje činjenice da smo na slepom koloseku. Ovako ekonomski i socijalno ugroženi, uz kiklopsku administraciju i korupciju, posvađani i podeljeni, nikada nećemo ući u EU, osim ako prihvatimo potpuno razbijanje Srbije i pokažemo spremnost za sankcije i sutra ratovanje protiv Rusije.

Šta je Rusija uradila kada su joj nametnuli sankcije? Iskoristila iste da se odmah okrene samoj sebi, sopstvenim resursima i proizvodnji, pravim prijateljima u svetu i napravila je strahoviti bumerang-efekat za inspiratore nerazumnih i samouništavajućih sankcija, a u međuvremenu napravila ugovore za 1.000 milijardi dolara i pokrenula proizvodnju, te je sve jača i jača. Da su puzali kao Srbija, sankcije bi ih već razbile. Iskrenost EU se vidi i u tome da nas stalno ucenjuju, ali i u tome da su pokušali iza leđa da nam preotmu „Južni tok“, zaobiđu Srbiju i nanesu nam velike štete, što i priznaju, dok su našoj bivšoj braći ni krivima ni dužnima otvorili vrata da postanu energetski lideri regiona, svojim saveznicima u razbijanju SFRJ.

EU je u groznici, trese je temperatura, žarišta su u Grčkoj, Engleskoj, Italiji, Španiji, Portugaliji, i skoro u svakoj članici, a problem izbeglica je dodatno izazvan „prolećima“ u njihovim matičnim državama. Mi to nećemo da vidimo, već i dalje puzimo ka onima koji nas neće.