Да ли је у Бриселу могућ било какав суштински договор?

Светски и наши медији су 9. марта 2011. брујали од информација везаних за почетак преговора у Бриселу. Некима је сам датум изазивао лоше асоцијације, био сумњив и необећавајући, али било је боље преговарати него ратовати. Сам почетак је био најбитнији јер тада се постављају темељи и циљеви разговора.

Пред новинарима је том приликом шеф преговарачког тима Приштине Едита Тахири оптимистички изјавила да ће преговори ојачати европску агенду „Косова“ и Србије и помоћи обема странама у побољшању услова живота. После дужег иступања шефа преговарачког тима Београда Борислава Стефановића било нам је јасно да је Србија без темеља почела да гради кућу од сламе, без позивања на суверенитет, при чему ће теме састанка бити ваздушни саобраћај, проблем царина и питања катастра, а да је илузорно говорити о статусним питањима. Очекивало се да преговори трају најмање годину дана, али да ћемо после више од 4 године бити још удаљенији него што смо били на почетку, нико није очекивао, осим режисера и кореографа.

Кључ преговора су морала бити статусна питања и тада би се брзо сазнало колика је озбиљност преговарача. Намеће се размишљање да су они добро знали колико су озбиљни и колико је коме до договора, те се и бежало од статусних питања, која би неминовно преговоре довела у СБ УН, где им је и место. Тадашње власти, које су на крилима новчане „енергије“ коју им је давао Арчибалд, оперативац ЦИА, нису имале мандат да се било шта договоре мимо воље разбијача СФРЈ и Србије, нити су преговарачи из Приштине добили мандат да се било шта суштински договоре, а и не смеју док на КиМ владају организовани криминал и корупција и док се њиме шетају највећи ратни злочинци и терористи. Није ли база за упад терориста у Куманово била управо на КиМ?

Све више долази до изражаја да су преговори у Бриселу најобичнија фарса и ријалити попут „Парова“, али и да се годинама само губи време, троше ресурси и удаљава од суштине проблема, док су у другом плану они најболнији и најразорнији, здравствени и еколошки проблеми као последица засипања КиМ плутонијумом.

До договора никада неће доћи јер је циљ господара света и управљача свим врстама криза да се у срцу Балкана има жариште и да се, док се два „петла“ свађају око буњишта, агресивно експлоатишу енормни природни ресурси, вредни хиљаде милијарди евра. Да је ЕУ било озбиљно стало до уласка свих са ових простора у њене редове, никада не би ни била разбијана Југославија као много озбиљнији и организованији партнер. Стиче се утисак да се под окриљем НАТО и ЕУ окупљају само они који су спремни да гину за интересе новог светског поретка, а који су и у историји подржавали освајаче, посебно оне најекстремније и најагресивније.

Ако су власти ДОС-а имале обавезу према менторима да допринесу разбијању Србије уз претходну испоруку свих који су заслужни за Резолуцију 1244 и били спремни да гину за Србију и очување слободе њених грађана, будући да су пучем доведени на власт, те су им у „знак захвалности“ дате одрешене руке да пљачкају Србију и распродају је, попут оног на Мајдану, несхватљиво је и даље пузање ка ЕУ, забијање главе у песак и игнорисање чињенице да смо на слепом колосеку. Овако економски и социјално угрожени, уз киклопску администрацију и корупцију, посвађани и подељени, никада нећемо ући у ЕУ, осим ако прихватимо потпуно разбијање Србије и покажемо спремност за санкције и сутра ратовање против Русије.

Шта је Русија урадила када су јој наметнули санкције? Искористила исте да се одмах окрене самој себи, сопственим ресурсима и производњи, правим пријатељима у свету и направила је страховити бумеранг-ефекат за инспираторе неразумних и самоуништавајућих санкција, а у међувремену направила уговоре за 1.000 милијарди долара и покренула производњу, те је све јача и јача. Да су пузали као Србија, санкције би их већ разбиле. Искреност ЕУ се види и у томе да нас стално уцењују, али и у томе да су покушали иза леђа да нам преотму „Јужни ток“, заобиђу Србију и нанесу нам велике штете, што и признају, док су нашој бившој браћи ни кривима ни дужнима отворили врата да постану енергетски лидери региона, својим савезницима у разбијању СФРЈ.

ЕУ је у грозници, тресе је температура, жаришта су у Грчкој, Енглеској, Италији, Шпанији, Португалији, и скоро у свакој чланици, а проблем избеглица је додатно изазван „пролећима“ у њиховим матичним државама. Ми то нећемо да видимо, већ и даље пузимо ка онима који нас неће.