Da li nam treba rezolucija o Srebrenici

Srpska politička javnost se ponovo uzburkala do usijanja. Priča o skupštinskoj rezoluciji o Srebrenici, “ničim izazvana”, možda više nego bilo koje drugo pitanje, podelila je i vodi ka opasnoj konfrontaciji javno mnjenje u Srbiji. Da li nam je to bilo potrebno upravo sada kada se narod ozbiljno ustalasao zbog teške materijalne situacije, nezaposlenosti i neizvesnosti? Zašto dolivati ulje na vatru potencijalnoj eksploziji socijalne bombe?

Sada kada su napravljeni ozbiljni koraci na putu evropskih integracija i kada nas očekuju brojni izazovi na tom putu, i te kako nam je potrebno jedinstvo svih relevantnih političkih snaga i naroda u Srbiji. Praviti političke “izlete” poput rezolucije o Srebrenici upravo sada predstavlja veliku i neoprostivu avanturu, skopčanu sa mnogo rizika. Individualizacija zločina i počinioca uz njihovo procesuiranje – da, ali ne i generalizacija koju teško da može izbeći bilo kakva rezolucija.

Ne mogu da verujem da nam rezoluciju o Srebrenici, jednu ili dve svejedno, traži EU. Mogli su to eventualno učiniti samo nedobronamerni, iako ne verujem u teoriju zavere, ili pak oni koji nisu svesni koliko bi štete jedan takav dokumenat u sadašnjem trenutku mogao da proizvede, bez obzira na sadržinu. Evropska unija će svakako u procesu pregovaranja o članstvu insistirati na sređivanju odnosa u regionu i izgradnji dobrosusedskih odnosa, a tu rezolucija malo može pomoći. Kako god bila sročena, rezolucija o Srebrenici, u sadašnjoj konstelaciji političkih snaga u zemlji i u okruženju, kao i zbog relativno kratke vremenske distance od ratnih dešavanja, teško da će malo koga zadovoljiti. Jedni će je oceniti kao blagu i uvredljivu, a drugi kao preoštru i štetnu. Postoji čitava lepeza drugih mera i aktivnosti, daleko blagotvornijih, u stvaranju povoljne atmosfere za unapređenje saradnje i stvaranje uslova da se jednog dana u smirenijoj atmosferi, sa manje animoziteta i više tolerancije, zatvori i to pitanje ko kome šta duguje oko osuda i izvinjenja za nesretne devedesete.

A kada je o izvinjenju reč, demokratska vlast se posle 5. oktobra u više navrata izvinjavala na više strana. Izrazila je žaljenje za žrtve koje su podneli drugi narodi na prostoru bivše SFRJ. Druga i druge strane su ostale neme. Da li se njihovo ćutanje može protumačiti time da su naše izvinjenje shvatili kao da smo priznali ulogu krivca? Da li je na to mislio i ministar Jeremić kada je pre više od godinu dana izjavio da je Srbija umorna od izvinjavanja i od toga da se samo u nju upire prstom? Šta se to toliko u međuvremenu promenilo da se sada izvinjenje pojačava rezolucijskom osudom?

Uostalom, u čije ime smo se izvinjavali? U moje ne, a verujem ni u ime najvećeg broja građana Srbije. Kako se to olako potpisa politička deklaracija dveju stranaka o pomirenju i saradnji a da se ne dogovoriše ko i kome i u čije ime treba da se izvini. Tu odgovornost na sebe je uzeo onaj ko je svojim političkim delovanjem bio protiv rata i politike iz devedesetih, a ne ona druga strana iz tadašnje aktuelne vlasti.

Ako izvinjenja nisu naišla na plodno tlo, ako postoji sumnja da to neće učiniti ni rezolucija, kao uostalom što pomirenju ne doprinose ni presude Haškog tribunala, a rane na svim stranama su još u svežim sećanjima, obaveza je političkih elita zainteresovanih strana da potraže druge forme i metode za stvaranje uslova za sređivanje odnosa, pomirenje i oprost. Možda bi primer Južnoafričke Republike mogao korisno poslužiti. Ništa manje bola i zla na ovim prostorima od našeg nisu učinili crnačkom stanovništvu tvorci aparthejda, pa su ipak predstavnici žrtava i počinilaca zločina smogli snage da kroz nezavisnu komisiju za istinu i pomirenje potraže put za oprost, izgradnju poverenja i pomirenja u interesu boljeg života za sve. Uveren sam da bi takva tripartitna komisija, sastavljena od nezavisnih i nekompromitovanih intelektualaca, bila korisnija od rezolucija i tužbi. Da li na ovim našim prostorima imamo lidera vizionara kao što je to Nelson Mandela, koji je iz haosa stvorio državu i naciju duginih boja, ili ćemo dozvoliti da nam neko sa strane diktira šta da radimo i kako da se ponašamo? Ako nismo spremni na pomirenje i oprost, ne zaslužujemo ni mesto tamo gde nam je najvažniji strateški cilj.

(Autor je ambasador u penziji)