Може ли Косово у УНЕСКО?

Може ли се остварити жеља Приштине да постане пуноправни (сто деведесет шести) или макар придружени (десети) члан УНЕСКО, ове специјализоване агенције УН за образовање, науку и културу? Како је текао цео процес и како се Србија „борила“ да то спречи, вероватно може. Хоће ли? Судећи по последњим, нимало охрабрујућим, изјавама министра Ивице Дачића, вероватно хоће. Из Њујорка он нам поручује да „предстоји тешка дипломатска битка“ да се то спречи, што је идеална прилика да премијер покаже како „Србија никад раније није имала овако добар углед и веће поштовање у свету“. Или ће можда бити важније не узнемиравати Брисел, Берлин и Вашингтон овако „минорним проблемом“ када ето само што нисмо отварили макар једно „поглавље“ и остварења „најважнијег спољно-политичког циља без алтернативе“.

Формални захтев за чланство Приштина је покренула писмом „министра“ Хашима Тачија, све са грбом и називом „Република Косове“, које је УНМИК, без претходне процедуре у влади и парламенту, која је била неопходна по резолуцији 1244,  проследио УНЕСКО-у. Такав потез УНМИКА косовски аналитичари су оценили као охрабрујући корак ове мисије према не само чланству у УНЕСКО-у већ и значајан допринос ка чланству Косова и у УН. Наивно, српски представници у влади и парламенту „државе Косове“ заносили су се својом моћи и утицају да се то без њихове сагласности не може учинити. Посебно је на том тону била изричита Рада Трајковић. Ето, успели су, видимо како.

Чланство „државе Косове“ у УНЕСКО директно је у вези са статусом српске православне баштине на КиМ, тј. да ли и Косово има право на српско културно наслеђе или искључиво Србија. Но, и раније су били итекако интензивни покушаји Приштине да се ове српске светиње упишу у каталог УНЕСКА као православна црквена баштина Косова са мање или више успеха.  Понашање и активности српске стране, српских влада и дипломатије у континуитету задњих десетак година, с тим у вези, најблаже речено, било је неблаговремено,чудно, наивно и непрофесионално.

Од почетка дијалога Београда са Приштином, јавности није познато да је питање српске православне културне и верске баштине и њихове имовине било на дневном реду. Но, то нам је јуче разјаснио министар Дачић својом изјавом у Њујорку, критикујући Приштину зашто ове „теме ставља на дневни ред пре него што смо о томе расправљали у дијалогу који се води у Бриселу“, јер је то, како каже, контрапродуктивно, па помало и припрети за наставак тог дијалога. Цркве и манастири су рушени, паљени, скрнављени, имовина узурпирана, а дијалог се дакле водио о другим питањима, понајвише оним која су наметали Брисел и Вашингтон, уз наводеђења „воде на млин Приштине“.

Борку су били важни ИБМ (није наводно граница већ прелаз) и царина. Ивица је на први Бриселски споразум ставио историјски параф „И.Д.“ у коме нема ни речи о српским светињама,  па се сада у Њујорку чуди и критикује што Шиптари на њих исписују управо та два магична слова, наравно са другим значењем („Исламска држава“). Мора се признати духовитост, а помало и цинизам онога ко је први дошао на  идеју да (зло)употреби та два слова. И у другом Бриселском споразуму, (онај у коме смо „победили“ са 5:0), светиње су остале по страни. Том приликом, ни у у Бриселу, а затим ни у Бечу, где нас похвалише и Меркелова и Курц, управо актуелизирано питање чланства Косова у УНЕСКО, изгледа остаде по страни.

У одбрани српских светиња на КиМ од насртаја, као што је био и онај из 2009. од стране Француске, да се од српских преименују у косовску културну баштину, морао би се употребити аргумент да би то значило затирање српског идентитета и његов својеврсни културни геноцид. Хоћу да верујем да влада има солидно припремљену платформу, базирану на необоривим доказима да су Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница, које су већ под заштитом УНЕСКО-а, као и други мнастири и цркве на КиМ, српска православна културна баштина и да као таква, без обзира на статус КиМ, морају и остати.

За то време, канцеларија владе Србије за КиМ излази у јавност са предлогом о организовању међународне конфренције и тражи да се цела међународна заједница ангажује у заштити српске православне културне баштине на КиМ. Питам се само на коју црну међународну заједницу мисле? Па зар на ону у којој најзначајнију улогу играју земље „квинте“, управо оне које су бомбардовале Србију, створиле и признале „државу Косове“? Зашто нико не помиње нити води акцију код наших традиционалних пријатеља - Русију, земње БРИКС-а и старе заборављене пријатеље у Африци, Азији и Латинској Америци? Некима од њих, по налогу Европске уније, уводимо санкције, као што су Белорусија и Зимбабве, који је једини у Савету безбедности Уједињених нација, као нестални члан, гласао против увођења санкција Србији, нити их је у пракси поштовао. Патријарх Иринеј управо ових дана говори како још није време за контакте са Ватиканом, уместо да затражи и њихову помоћ. Ућутала се и Српска академија наука и уметности, ваљда због тога што можда и даље сматра да су српске светиње на КиМ „византијска културна баштина“.

Захтев Приштине за чланство је већ, посредством УНМИК-а, стигао на надлежно место. Предстоји расправа и изјашњавање 58 чланица Извршног савета УНЕСКО-а. Ако надполовичном већином изјашњавање буде у корист Приштине, захтев се прослеђује на одлучивање Генералној конфренцији УНЕСКО-а. Плашим се да су претходна дешавања, нека од њих горе поменута, као и утицај моћних земаља које су признале независност Косова, већ предодредили коначну одлуку.