петак, 10. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Немачка офанзива на Балкан
Коментар дана

Немачка офанзива на Балкан

PDF Штампа Ел. пошта
Радоман Јовић   
уторак, 09. септембар 2014.

„Балкански самит“ у Берлину изазвао је значајну пажњу не само у земљама учесницама већ и шире у Европи. Тема остаје и даље актуелна, посебно са аспекта циљева њеног организатора и ефекта мера које буду предузимане према региону Западног Балкана. Тек предстоји озбиљна анализа шта ко добија, а шта губи у овом „Ангелином гамбиту“. У шаховском гамбиту жртва је углавном унапред позната, а она се може наслутити и у овом политичком.

Нешто нисам приметио да се балканским лидерима зажарио образ од Ангелиног „шамара“ да Берлин, сутра Беч, а „шлеповаће се“ и безидејни Париз, а не нека од престоница Балкана, организује такав самит. А требало је. „Вишехрадској групи“ није била потребна ни мајка ни маћеха. Организовали су се сами, показали заједништво, унапредили сарадњу и према ЕУ наступали јединствено.

Стиче се утисак да је Берлинска конференција организована на брзину, без озбиљних припрема, па се ни конкретнији резултати нису могли очекивати. „Балканци“ су очекивали макар мало, а Берлин, када су паре и пројекти у питању, понудио је још мање. To нам је брутално јасно саопштио немачки амбасадор Хајнц Вилхелм: „Конференција у Берлину имала је, пре свега, политички карактер, а не да Немачка директно учествује у пројектима“. Дакле, важан је био тајминг и ко ће пре ставити Балкан под свој патронат, Берлин или неко други. Свакако, не дозволити Русији, чак онемогућити је.

Са озбиљним заоштравањем односа на релацији САД, ЕУ и Русије због кризе у Украјини, ојачане неоотоманске политике Турске после недавних избора, као и преокупираности САД на Средњем и Блиском истоку, али и са Кином, Балкан постаје стратешки значајан регион за све набројане актере. Србија, као кључна земља региона, по замисли моћника, треба да промени свест о свом идентитету, да прихвати „Ангелине жеље као своје“ и да заборави на свог традиционалног савезника, Русију. А ту су још Приштина, Бањалука и Нови Пазар, где Србија треба понешто још да „испоручи“. Амбасадори Немачке, Аустрије и Француске „просветлише“ нас у хору својим изјавама да од неутралности Србије нема ништа. Чак ни колико Аустрија, јер, ето, определили сте се за ЕУ.

Безбедност Русије и посебно њен утицај у међународним односима брани се и изграђује не само у Украјини и на њеним западним границама, већ и на Балкану. Неоотоманске амбиције Турске, за ангажованије присуство на Балкану, кроз ојачале позиције двојца Ердоган-Давутоглу, у условима „привилегованог партнерства“ са ЕУ, тек ће почети да добијају конкретне форме и активности. ЕУ са пријемом Хрватске, уз познати „замор“ од проширења, окреће се сопственим проблемима, а евентуално новим чланицама обећава магловиту „европску перспективу“, при чему бриселски званичници све ређе употребљавају термин „ЕУ перспектива“. 

Аустријски амбасадор у Београду Јоханес Ајгнер, у присуству министра Дачића, на отварању изложбе о односима Србије и Аустрије од 1836. до 1914, дословно је изјавио: „Аустрија се данас изричито залаже за подршку Србији као и свим земљама Западног Балкана на путу ка Европи“. Само не рече када је то и ко Србију изопштио из Европе да би јој сада отварали европски пут. САД као да је у дефанзиви, али само привидно. Ту је њихова војна база „Бондстил“ и „заједнички стратешки интереси (са Косовом)“, како рече амбасадорка у Приштини Трејси Џејкобсон, а много им смета и српско-руска хуманитарна база за ванредне ситуације у Нишу.

У тој шаховској игри на Балкану, Берлин је заиграо „дамин гамбит“, са првим успешним потезом. Великим ратом срушена је Аустроугарска монархија, а шта би могло да буде на помолу, сто година касније, када је Балкан у питању, остаје да се види. Продор на исток зауставила је ојачала Путинова Русија, али се зато Балкан, преостали извор сировина, плодних ораница и јефтине радне снаге нуди на длану.

Садашњи германски фактор користи суптилније форме од оних из два светска рата за овладавање овим просторима. Банкарски и трговински лобији, уз истанчану шаргарепу звана ЕУ,  засад дају резултате, а ако они сутра не буду довољни, велики је арсенал и других мера.

Но, Балкан још задуго остаје Балкан, са свим својим особинама, а његови лидери још као „рогови у врећи“. Инострани фактор, зна се, онај западни, почев од разбијања СФРЈ, преко албанско-бугарских интереса у Македонији, затим склепане Дејтонске БиХ, па до оружане агресије и отимања „Свете српске земље“ од Србије, још је више „балканизовао“ Балкан, тако и толико да још ништа није решено, чак ни границе. Њиховим маћехинским услугама, за свој рачун, не види се крај.

Стварањем некаквог „западнобалканског заједништва“, по замисли Берлина, и уз нескривени интерес Беча, од кога се политички, али не и економски већ дистанцирају Љубљана и Загреб, питање пријема земаља овог региона у ЕУ се „национализује“, при чему земље чланице ЕУ, а посебно Бундестаг, добијају значајну улогу, можда, видећемо, значајнију од Савета министара ЕУ и администрације Брисела. Бриселска влада нема више ни комесара за проширење, али зато поставља Аустријанца за „комесара за суседство“. Турској „привилеговано партнерство“, а Западном Балкану суседство. Све је јасно, зар не. Чуће се, уверен сам, и глас Хрватске са пуно захтева и уцена ако и када Србија дође на ред за пуноправно чланство.

Овим „заједништвом“ све земље региона стрпане су у један кош, са намером да све заједно, са НАТО-вским Косовом, можда једног дана и буду примљене у ЕУ, али потпуно другачије организовану, са више кругова или са центром и периферијом. У таквом сценарију нема „гурања испред“. Сви заједно на старту, сви заједно на циљу. Ако он уопште буде достижан. У сваком случају, сви најављивани рокови се знатно продужавају. Само, где ли ће тада бити Ивица Дачић да изјави: „Нема потписивања међудржавног споразума са Косовом“. Или ће можда опет бити актуелна она два магична слова „ I.D.“ као на Бриселском споразуму, уз ко зна чији кажирст. „ I.D.“ је већ потврдио фактичко признање независног Косова, а да ли ће уследити и формално и када?

И на крају, питање за милион долара. Шта је делотворније за Балкан? Да ли став канцеларке Меркел да се „не смеју земље (Балкана) прерано препустити саме себи“ или осмишљени и организовани напор државника региона, кроз опрост и помирење, али и сопствену катарзу, да сами, без страног туторства, интереса и уцена, своје проблеме решавају у првом реду својим ресурсима, јер што дође са стране, биће прескупо. Ја гласам за ово друго.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер