Да ли се Србија одриче својих грађана?

Било је потребно да руски новинари Комсомолске правде[1] на аеродрому у Триполију открију заточене српске раднике који су се нашли у рукама побуњеника да би се ишта сазнало о њиховој судбини. Док министар одбране Драган Шутановац упорно изјављује како Србија неће пружити уточиште Гадафију, ни Министарство одбране ни Министарство иностраних послова, коме је то иначе и посао, ништа нису урадили поводом безбедног повратка српских грађевинских радника у Србију. Министар Шутановац је изјавио: “Ако се установи да су тамо неки људи који су раније били у војсци или полицији, то је њихов лични ангажман. Оно што са сигурношћу могу да кажем, то је да њихов одлазак тамо није ни у каквој вези са нашим безбедносним структурама”.[2]

Да подсетимо, петорица Срба, чији мистериозни идентитет амбасада Србије у Либији  није могла да утврди,заточени су у Триполију под оптужбом либијских побуњеника да су Гадафијеви снајперисти! Либијски побуњеници су познати по томе што су стране раднике олако проглашавали присталицама Гадафијевог режима, па је слична судбина задесила и петорицу Срба код којих је наводно откривен оптички нишан који се користи на снајперским пушкама! Читав овај трагичан случај је обавијен велом мистерије јер и даље немамо информација о судбини наших грађана.  

Србија је признала прелазни савет побуњеника који и даље држи у заточеништву наше грађане, док с друге стране тај исти тзв. прелазни савет ништа није учинио по питању изручења заточених Срба као гест добре воље, нити је наша држава, осим празне реторике, ишта учинила по питању њихове судбине и враћања у домовину. Наши медији упорно ћуте и не извештавају о њиховој тренутној судбини, што представља још један од доказа на који начин наша држава брине о Србима којима можда прети и најстрожа казна од побуњеника који су већ убили многе стране раднике у Либији. То је потврдила и Афричка унија, све под изговором да је реч о Гадафијевим плаћеницима! Загребачки Вечерњи лист пренео је информацију да су либијски побуњеници већ стрељали 85 људи које су сматрали страним плаћеницима. Међу стрељанима су, наводи лист, наводно и дванаесторица Срба.

Као и обично, Министарство иностраних послова касни за извештајима медија и саопштава само да се наводи медија о стрељању Срба проверавају! Срећом по петорицу заточених Срба, они се нису нашли на мети побуњеника чије поступке од почетка рата у Либији нико није контролисао, нити се ико осим представника Афричке уније заиста запитао да ли су стрељани људи били плаћеници или радници.[3]

Побуњеници су већ показали своју окрутност према страним радницима црне пути из подсахарске Африке, не проверавајући да ли се то заиста ради о страним плаћеницима или недужним радницима. Председавајући Афричкој унији Жан Пинг изјавио је, поводом извештаја по којима побуњеници убијају црне раднике мислећи да су Гадафијеви плаћеници, да Влада не чини ништа што би спречило даље дивљање побуњеника: “Можда су то пљачкаши, неконтролисане снаге. Али би онда влада требало нешто да каже, да осуди то. Желимо да видимо јасан сигнал да ће афрички радници који су тамо бити евакуисани”.[4]

“Они који нису погинули у борби, осуђени су на лицу места. Метак у чело и збогом заувек. То су убице, крвници, то нису војници, него људи који бездушно убијају за новац. Према информацијама којима располажем, међу убијенима је било 9 хрватских држављана, 12 српских, 11 Украјинаца и 10 Колумбијаца. Остали, чини ми се, нису идентификовани”, цитира наведени лист једног од побуњеника који се представља као Абделазиз.[5]

Индикативно је то што нико од чланова породице заробљених није отишао у амбасаду Либије у Београду јер они верују само држави Србији, чији званичници и представници у Либији нису имали појма о чињеници да побуњеници држе у заробљеништву петорицу Срба, већ је било потребно да њихову причу осветле руски новинари!  

Чак и на фејсбуку постоји страна која је посвећена српским радницима који су и даље у рукама либијских побуњеника.[6]

Ахмед Махди, један од побуњеника, изјавио је да је контактирано са компанијама за које заробљени радници тврде да раде, али новинским агенцијама Франс прес и Асошијетед прес није било дозвољено да сниме заточенике.[7] “Ухапсили смо петорицу Срба који су нам рекли да су грађевински радници, али ми сматрамо да би они могли да буду прогадафијеви снајперисти. Они су на безбедном, унутар међународног аеродрома”, рекао је Махди агенцији АФП.

Руски новинари напомињу да су и сами пре месец дана такође били ухапшени од побуњеника и проглашени најамницима који покушавају да дођу до либијског вође Моамера Гадафија, али да је иза њих стала читава дипломатска снага Русије.[8]

Дан након што су либијски побуњеници саопштили да су заробили петорицу Срба у Либији, још увек се није знао чак ни идентитет заробљених, ни шта се, заправо, догодило. У настојању да утврди истину, Министарство спољних послова Србије позвало је отправника послова либијске амбасаде у Београду и замолило га да помогне у прибављању више информација о петорици Срба, наводно ухапшених код Триполија. Али није дошло до никаквог конкретног одговора или помоћи.

Све што је Вук Јеремић изјавио по питању заточених Срба грађана ове земље било је: “У току је рад на утврђивању идентитета пет лица која су на аеродрому у Триполију заробили либијски побуњеници. Због тога се не може рећи да ли је реч о држављанима Србије”, рекао је Јеремић и нагласио да је због безбедносне ситуације у главном граду Либије тешко добити информације. Исто тако, Министарство иностраних послова још увек наводно проверава наводе загребачког Вечерњег листа да се међу 85 стрељаних “страних плаћеника” налазило и 12 грађана Србије.

“Ма какав црни снајпериста, мој Милорад је у Либију отишао зарад добре зараде која му је понуђена. Требало је да ради као грађевинац, а не да носи пушку и пуца. Молим бога само да остане жив и надам се да ће држава учинити нешто да ми спасе дете”, изјавио је Милан Ђунић који је отац двадесетседмогодишњег Лозничанина који се са још четворицом наших грађана налази у притвору у Триполију.[10]

„Побуњеници су одмах на основу наших пасоша и тога што смо Срби закључили да смо на Гадафијевој страни и да смо снајперисти“, каже један од њих. На коментар новинара да побуњеници тврде да је код једног од њих пронађен оптички нишан који се користи на снајперу, сви категорички тврде да то није тачно, и да код себе нису имали никаквих личних ствари, чак ни торбе.  

Руски репортери Александр Коц и Дмитриј Стешин за Комсомолску правду сведоче да су од заробљеника покушали да узму бројеве телефона да се јаве њиховој родбини, али да им стражари то нису дозволили. Дозвољено је само да се запишу имена заробљених. У тексту се наводи и да је помало необично да се ова група нашла у Либији средином августа без важећих виза у пасошима, и закључује да је сигурно само једно: тренутно је заробљеним Србима потребна хитна званична дипломатска помоћ Србије.

Да ли ће и иза наших радника стати читава дипломатска снага Србије, као што је био случај са руским новинарима? Нажалост, тешко можемо да поверујемо у то, јер је Република Србија и преко медијских јавних средстава “заборавила” на трагичну судбину петорице радника, као да се унапред одрекла наших грађана који су постали жртва параноје, предрасуда и расизма либијских побуњеника.

Надајмо се само да ће судбина заточених радника бити другачија од судбине стрељаних странаца у Либији, које су побуњеници по кратком поступку прогласили страним плаћеницима. Нико се на Западу ни не осврће на злочине разуларених побуњеника који су како медији наводе већ почели и међусобно да се боре око поделе плена.