Границе самопонижења - и протокол је политика

У велелепном управо изграђеном здању, неки кажу једном од највећих и технички најопремљенијих у овом делу света, амерички амбасадор у Србији гдин Мајкл Кирби, у друштву преко 3.000 гостију, приредио је пријем поводом Дана независности своје земље. Свечаност је организована у новосаграђеној згради амбасаде на Дедињу, на месту где је некада била зграда Маршалата.

И гле чуда, у бруталној оружаној агресији НАТО дивљачки је срушен један од симбола моћи некадашње СФРЈ, а касније СРЈ, односно Србије, да би управо на том месту израстао „неки“ други симбол моћи. Толико адекватних локација за овакву институцију империјалне силе у прелепом Београду, али је одабрана само једна. Да ли су урбанисти и још више одговорни политичари који су дали сагласност за локацију ове монументалне грађевине били свесни каква се порука шаље српском народу инсистирањем управо на овој локацији и шта она значи.

Но, оставимо се, неки ће рећи „мудровања и злурадости“ око измишљеног и непостојећег проблема локације зграде амбасаде. Уосталом, зграда је ту и све оно што иде уз њу. Шта да се ради. Његовој екселенцији амбасадору, дипломатском и свом особљу (кажу да их има око 350) желимо пријатан и успешан боравак у Србији, у нади да ће се остварити његове речи: “Нека везе између САД и Србије и даље расту, проширују се и јачају“. Српски народ им пружа искрено гостопримство.

Можда је овај „увод“ у текст са горњим насловом око зграде амбасаде био и непотребан, али је свакако био повод, да бих указао на озбиљне пропусте наших надлежних институција када су у питању протокол и политика. Дипломатски протокол је скуп правила и обичаја о понашању држава и њихових представника у међусобном комуницирању, дипломатском опхођењу, церемонијалу и куртоазији. Само за неупућене и политички неписмене, протокол је техника а не и политика.

У уређеним и организованим државама, што Србија у многим областима још није, и те како се води рачуна о нивоу и броју државних званичника на пријемима које организују стране амбасаде, поготово за обележавање националног празника. Поред принципа реципроцитета, значајна пажња се придаје степену развоја билатералних односа и заинтересованости за њихово унапређење, али и очувању достојанства и угледа своје државе и народа.

Као и у многим другим и у овој области код нас преовлађује стихијност и својеврсни волунтаризам. На пријеме неких држава сјури се цео државни врх, као што је то било случај у америчкој амабасади, и то не само ове године, а на неке друге се стидљиво појави тек по неки министар или нижи државни функционер иако то можда не одговара нивоу и значају односа са том земљом. Ако се о томе не води рачуна и не поступа промишљено и организовано, учињени пропуст може изазвати неразумевање и незадовољство потцењене земље и оставити трага на међусобне односе.

Ретко где у свету се може видети да се на званични пријем у страну амбасаду истовремено појаве три највиша државна функционера: шеф државе, председник скупштине и премијер, уз мноштво министара, као што се то после тзв. демократских промена догађа у Србији. То је био редак случај чак и код „сателитских“ држава у односу према СССР, иако је било познато подаништво њиховог руководства према Москви.

Није званични пријем сусрет у кафани или на приватној журци да би се највиши државници љубили са домаћином амбасадором, па макар он био и из САД. Неки од наших политичара успе да се, поред тапшања по рамену и грљења, пољуби у оба образа, а наш премијер, по нашем старом православном обичају, изнуди и трећи пољубац.

У стара добра времена, када се знало у држави ко шта ради, Министарство спољних послова давало је мишљење и препоруку о нивоу нашег присуства на пријемима за националне празнике, што се у пракси и поштовало. Знало се ко и на ком нивоу треба да буде „guest od honour“, а у случају његове спречености одлазио је његов изасланик и о томе је унапред обавештаван домаћин.

Сада тога нема, већ је изгледа добијена позивница једини и главни критеријум за одлазак на пријем. На страну то што некада таквим поступањима остављамо утисак „банана“ државе. Како се снисходљиво и поданички некада понашамо, тако нас други цене и уважавају. Пуна су нам уста ЕУ али нас она неће научити како се, ето и у оваквим случајевима, чува достојанство државе и народа, али и сопствено самопоштовање, ако се за то не побринемо сами. Крајње је време да се и у овој, нимало неважној области, уведе ред и примерено понашање. А, то ће се десити онда када на одговорна места, уместо партијских поданика, буду постављани професионалци који ће својим знањем и искуством помоћи државним функционерима у обављању њихових одговорних дужности.