Неуставност и лицемерје бриселских преговора

Бриселске преговоре Србије и „Косова“, осим дуготрајности (почели 2011) и неизвесног исхода, карактеришу одређене неуставности, гледано из угла српског (од 2006) и, у мањој мери, „косовског“ устава (од 2008) (два устава су стављена у исту раван само за потребе овог текста). Свакако да је одговорност за кршења сопствених устава, превасходно, на двема преговарачким странама али, упада у очи, да се организатор и покровитељ преговора – ЕУ (уз надзор САД), уопште не обазире на неуставности проистекле из ових преговора.

Познато је да та два устава, осим што исту територију другачије називају, сасвим супротно уређују њен правни статус – по нашем уставу Косово и Метохија је територијална заједница са „суштинском аутономијом“ у Србији (чл. 182), док је по „косовском“ уставу то „независна, суверена (...)“ република (чл. 1). Ова супротност казује да је немогуће постићи међусобни статусни споразум а да се не прекрши бар један од ова два устава.

Косовска страна учествује у бриселском преговарању са циљем да до краја оживи одредбе свог устава о независној и сувереној држави на читавој територији „Косова“ и да, као таква, добије признање од матичне државе Србије. Из угла „косовског“ устава проблематично може бити тек то што је спровођењем Првог бриселског споразума (2013) „Косово“ стекло стварну власт над читавом уставном територијом (уз постојећи међународни надзор) па је свако евентуално преговарање о промени таквог стања само по себи неуставно. За њих је мањи уставни проблем овлашћење за преговоре јер су се, по позиву ЕУ, мењали преговарачи - Први бриселски споразум потписао је „косовски“ премијер и ратификовала га је Скупштина „Косова“ (2013), а председник „Косова“ има надлежност да „води спољну политику државе“ (чл. 84 т. 10) и сада је преговарач. Ствар олакшава то што „косовски“ устав оставља широк терен за преговоре јер сваки ваљано ратификован међународни споразум, па и онај о територији, има примат у односу на домаће право (чл. 19).

Званичан циљ учествовања српске стране у преговорима није познат јавности, осим ако не узмемо да су то, све у један: „очување мира и стабилности, о(п)станак Срба на Космету и побољшање животних услова им, Србијине европске интеграције“ и друга општа места. Ово, само по себи, није противуставно, али јесте преговарање о територији која је „јединствена и недељива (...) неповредива (...)“ (чл. 8), као што је било противуставно и потписивање Првог бриселског споразума којим се гасе институције Србије на уставној територији. Посебно је проблематично то што садашњи преговарач(и) нема уставну надлежност да води спољну политику (Влада „утврђује и води политику“, чл. 123) и потписује међународне споразуме, као што нема ни овлашћење Народне скупштине или Владе како за учествовање у овим преговорима тако ни за потписивање неког правно обавезујућег споразума.

Све ове уставне заврзламе не дотичу покровитеље преговора. Цивилизацијски и европски је то што Србија има демократски устав, сматрају они, али обавеза поштовања тог устава постоји од случаја до случаја. Када је у „западном“ интересу да Србија гази сопствени устав постепеним поклањањем Космета, то је пожељно и очекивано. А када се критикује недемократски притисак на интегритет институција и разне, политички мотивисане, повреде људских права, онда се у помоћ дозива устав као врховни ауторитет. Отуда је очекивано то што ЕУ води преговоре тако да Србији ограничава преговарање на поље обезбеђења заштите Срба, као националне мањине, у уставном систему „Косова“, иако је то супротно нашем уставу. Надаље, српски преговарач(и) ово практично прихвата инсистирајући на конституисању Заједнице српских општина што није друго до фактичко прихватање независности „Косова“. Уместо настојања да се успостави каква-таква правна и институционална веза Србије и „Косова“ (посебан закон, заједничка тела и др), као успех се приказује сама борба за будуће механизме заштите српске мањине на независном „Косову“ - неуставност здушно подржавана од ЕУ.

Од оваквог, интересом инспирисаног лицемерног понашања ЕУ, много је опасније то што кршењем свог устава губимо углед као политички сазрела нација – ма ти Срби могу све па и да за обећање или уз притисак, погазе свој устав. Кад сами не држимо до устава, цениће да смо послушници сваколиког политичког интереса. И да, стога, завређујемо мало поштовања - толико да је могуће, ономад, организовати линч председника Владе на сребреничком мезарју без икакве казне или, скорашње, поставити српског председника у „публику“ на стогодишњици прославе краја Првог рата у коме је Србија дала највеће жртве, на место подалеко испод шефова новостворених државица међу којима је и „Косово“. Слични примери ће се наставити ако у вртешци високе политике и даље будемо трпели туђе интересе, на рачун нашег устава. Озбиљно се запитајмо докле смо стигли када се у лицемерним бриселским преговорима косовски Албанци показују као далеко ревноснији „уставобранитељи“, јер бране своја млада уставна решења, док српски представници багателишу садржину свог основног закона који имају вековима. Крајњи је час да се вратимо своме уставу, док још имамо коме.