Шта можемо да научимо из успеха „Патриотске опозиције“ у Италији?

Недавни успех на изборима у Италији партије „Италијанска браћа“ (Fratelli d'Italia, Brothers of Italy) и Ђорђе Мелони, покренуо је много питања широм Европе. У интервјуу:'Patriotic Opposition': An Interview With Giorgia Meloni објављеном у „The American Conservative“ Мелони је изјавила, „Заправо, дефинишем је као „Патриотска опозиција“ (Actually, I defined it as "patriotic opposition."). За нас је нужно да се упитамо зашто код нас није заживео концепт „патриотске опозиције“? Зашто је успео у средини добро нагриженој алатима либерализма, у средини у којој су вредности и циљеви за које се залаже Патриотска опозиција, много даље у прошлости него у Србији?

У Србији, за процену могућих сценарија будућности, политичари обично ангажују историчаре. Нема потребе истраживати шта је било, знамо мање-више истину, већ покушајмо да нешто научимо из сопствених грешки, из неуспеха патриотске идеје у Србији и њеног успеха у Италији. На основу изборног резултата (који и мало и много говори), испоставља се да је традиционална средина, као што је Србија, показала много мање разумевања за повратак у своје изворно и природно „лежиште“, него друштво у Италији. Који су узроци тако лошег резултата у Србији? Којим су алатима окупатори и вршиоци власти остварили такав катастрофалан пораз идеје Патриотског блока? Које су организације и лица на која можемо да рачунамо а на која никада више ради остварења идеје? Шта би требало да чинимо у будућности како нам се не би поновила иста грешка?

Брутална ликвидација Патриотског блока (уценама, ковертама и имовином), и пожуривањем да што пре напусте „патриотски“ простор, указала је на наредни политички корак окупационих играча у Србији. Вучић је најавио формирање тзв. „Српског блока“

Брутална ликвидација Патриотског блока (уценама, ковертама и имовином), и пожуривањем да што пре напусте „патриотски“ простор, указала је на наредни политички корак окупационих играча у Србији. Тако је и било, наредни корак је учињен управо у тој зони. Вучић је најавио формирање тзв. „Српског блока“. Блок је планиран као одговор на више линија утицаја на њега, власт и опозицију, као и на празан простор који је настао штетним и ненародним деловањем управо њега, власти и опозиције у Србији. Тај празан простор је настао тако да је сам народ „излучио“ из свог тела све политичке организације и личности власти и опозиције, као што организам излучује трн, вирус или страно тело из себе, како би наставио да живи.

Начин како је извршена егзекуција Патриотског блока, приморавањем да се јавно попије отров- апсорпцијом очигледне политичке организације режима, говори о важности тог политичког простора за опстанак колонијалне управе у Србији. Извршиоци радова су тај свој чин „оправдали“ речима да је то ради виших интереса (уласка у Скупштину). Прича се завршила већ на првој седници, изјашњавањем за мандатара Владе Србије. Тада су посланици („из виших разлога“ апсорбованих на листу Патриотског блока) гласали идентично као и посланици владајуће странке, понашајући се управо онако како је и говорено да ће поступити. Остатак листе је овај чин бруталне сарадње већ на првом скупштинском крштењу прекрио ћутањем, рачунајући на пилеће памћење гласача и чланова. На основу реакција и коментара грађана Србије, остало је евидентно да су тог тренутка престали мандати свим посланицима Патриотске листе.

Шта можемо да закључимо из резултата „Патриотске опозиције“ у Италији? Скренућу пажњу на неколико чињеница из кампање које су привукле пажњу моје маленкости. Читаоца молим да направи паралелу са оним шта је видео у Србији током недавних избора:

Јасан политички концепт за конкретне политичке околности – изборе, а не тврдоглаво ослањање на апстрактне партијске програме начињене у прошлости. Програми,да су били у стању да привуку гласаче, они би то већ учинили у пракси; формални услов није довољан за успех у пракси; потребно је знање и вештина да се програми изнесу тако да покрену грађане; прошло је време „политичара опште праксе“ који причају о свему. Ђорђа Мелони се у неколико наврата позивала на Регановску политику „стола са три ноге“: патриотизам, однос државе и грађанина, и социјално разумевање. (“Defence, Fiscal, Social”).

Јасна решења за актуелне проблеме заједнице. У својим јавним наступима, где је то било потребно, Ђ.Мелоне је говорила о актуелним проблемима који муче грађане сада и овде: „Не желим да се искључењем струје Италија врати у средњи век због погрешне политике власти“,итд.

Употреба народног језика. Ђ.Мелони у јавном говору користи прецизне реченице, говори о проблему,а не обилази око њега, нема сувишне приче, већ свака реченица се обраћа актуелној теми у друштву, нема замарања слушаоца небитним темама које немају значај у актуелном тренутку, и најважније – искреност која се препознаје.

Политички говор јасан циљној групи. Програм је изношен у јавност „кап по кап“. Здрав разум, када се говори о решењу проблема из живота, јасан национални интерес у економији и друштвеним односима, у држави има довољно проблема па не морају да се додају и проблеми због миграната, итд.

Умерен, а не револуционаран језик доноси решења и пажњу саговорника. Млатарање звучним речима и махање претњама „да ће проблем бити решен“, обећава да проблем сигурно неће бити решен. Кроз такву призму вас посматрају партнери и сарадници у свету, процењујући да ли таквој особи/тиму могу поверити управљање државом: „Европа и Сједињене Државе су два стуба запада. Они морају остати савезници“ говори Мелони.

Управљање хендикепом симбола; у знаку партије је симбол фашина-ватре кориштен и за фашистичке организације. Асоцијативном употребом симбола, као и избором жене за кандидата (много теже је замислити жену као фашисту него мушкарца), превазиђени су поменути проблеми.

Тим, а не појединац. Ђ. Мелони је била препознатљиво лице групе, али је тим био тежиште кампање. Развијена друштва су свесна да проблеме не може да решава појединац, већ тим људи (наравно, ако проблем хоће да се реши). Тим чине људи који су на врхунцу своје каријере, као и искусни политичари и пословни људи (нпр. Берлускони).

Пропаганда која износи решења,а не пропаганда појединца. Акценат је стављен на проблеме и на решења која политичка организација нуди грађанима. Стога, на плакатима, билбордима и видео материјалу нису промовисани појединци. Нарочито широм Италије нису постављани билборди са лидером групе јер то не доноси резултат да се допре до победе, већ даје супротан ефекат.

Решења усаглашена са расположивим политичким простором. У пакету животних проблема Ђ.Мелони помиње ставове Д.Трампа: слобода предузетништва, смањење пореза и мање бирократије, јавне инвестиције у инфраструктуру, одбрана националних интереса („Free enterprise, lower taxes and less bureaucracy, public investment in infrastructure, the defence of national interests“). Посебно наглашава заштиту моралних и религиозних вредности, и дасврха сваког политичког деловања мора бити племенита.

Тим не „једе“ појединца - већ тимски рад повећава политичку вредност појединца. Пракса политичких „лидера“ у Србији је да сви, који су у њиховој близини, морају да им служе,обично једнократно. То се односи на оне који се нађу у савезу са политичком организацијом -сви појединици, без обзира колико вредности, личног, пословног или политичког успеха имали. Опозициони савези у Србији умиру због „канибализма лидера“, а не због снаге напада власти.

Искрен однос према бирачима, а не кокетирање са влашћу или центрима моћи. Недостатак новца за политичке активности је главни генератор политичке проституције у Србији. Политичка проституција оправдава свесно спречавање финансирања политике из привреде, мимо државних канала. Притисак у Италији је сличан. Неки људи прихватају болесно стање у политици, а неки то не прихватају - по било коју цену. Успех Патриотске опозиције у Италији је било лако спречити насилном апсорпцијом неке партије која је јасно у сарадњи са властима (а против које се бори коалција), наравно уз надокнаду. Међутим, то се није десило. Искрен однос према бирачима је омогућио да се јавност не посматра негативно чињеницу да је Ђ. Мелони 2020. била на Молитвеном доручку у Вашингтону (National Prayer Breakfast in Washington).

Корупција „лидера“ под контролом. Политика захтева искрен однос према сународницима, начело „уверење па новац“ а не „само новац“, спремност на пожртвовање на делу, способност за остварењау пракси, а не папиролошке победе. Политика не служи да се организује велика група људи по основу идеала и уверења и да се то материјализује за новац, привредне и стамбене јединице „лидера“ и групице око њега. Постојао је много већи новац (посебно из Европе) употребљив за промену мишљења вођа, али није могао да нађе канал којим би приступио лицима из коалиције.

Искључени „лидери“ под уценом или даљинском командом. Јавна је тајна да велики број „лидера“ политичких организација у Србији само су спикери или рентијери потписа за агенције или корпорације које их постављају и одржавају на тим местима. Ради успеха подухвата, сва лица у политичким организацијиама, која заступају интересе власти или странаца, морају бити уклоњена. Коалиција је јака колико је јака најслабија карика у ланцу.

Интереси лица око „лидера“ под контролом. „Лидери“ око себе имају лица која имају материјални интерес као примарни и не бирају средства да их остваре. Политичке одлуке партије се претварају у службу њиховог економског интереса. У ситуацији када се опозиција бори против власти која има неограничене количине новца (и хладњаче не треба изоставити) немилосрдно узетих из државне касе и криминала, јасно је да се морају уклонити сва лица која немају општи циљ испред личног, по било коју цену. Уколико је вођство отпорно на „понуде и дарове“ власти, друга линија напада ће бити преко поменутих лица из непосредне околине.

Лична и морална зрелост. Политика је посао у коме се оперише са животима и имовином својих сународника. Политиком се могу уништавати породице, убијати појединици, разарати насеља, гасити огњишта; као накнада за поменуте злочине се добија новац и привилегије у заједници; тако функционише политика у Србији данас. Да би се десило супротно, потребна је лична и политичка зрелост лица која учествују у политичкој активности. Постављање неспособних кадрова је додатни начинутицањана опстанак политичке организације.

Гласање за решења, а не за „мање зло“. Када лица, која одлучују у опозиционим партијама, пристају на злоупотребу политичког система да све опције, које се нуде на изборној листи,будудео владајућег апарата је издаја државе. Практично, опозиција пристаје на преварусвојих сународника-бирача, комшија који су им указали поверење. Знакздравља друштва је да опозиција захтева да изборибудупонуда решења, а не присиљавање грађана да бирају „мање зло“. У противном, не сме да учествује на изборима.

Успех Патриотске опозиције у Италији и тужан крај идентичне концепције код нас (пола године раније) захтева безпоговорно искључење свих одговорних из даљег политичког живота

Патриотска опозиција у Италији је остварила велики успех. Да ли ће се „Италијанска браћа“ партија претворити у свој далеки облик (фашизма), остављамо будућности. Успех Патриотске опозиције у Италији и тужан крај идентичне концепције код нас (пола године раније) захтева безпоговорно искључење свих одговорних из даљег политичког живота. Њихова оставка или смена (у њиховим политичким организацијама, што се неће десити) или игнорисање и потпуно одбијање било какве сарадње са њима и појављивања са њима (за остале политичке организације и појединце) намеће се као једино решење, које су они сами испословали а не грађани.

Патриотска опозиција у Италији успела је најпре због програма (који је одбрана за већину претњи народу и држави), због добре организације и, најважније, квалитетног избора лица која су носиоци позиција под највећим притиском. У Србији појединци „трче“ на таква места како би подлегли притиску (материјализовали позицију). Други разлог је да се распоређују „по команди“ од стране власти и служби. Ово је пролазило у нашој политичкој пракси толико пута, јер не постоји ниједан облик санкције за тако државно опасно понашање. Не постоји државни суд или суд јавности (као некада).

Видимо да не постоји држава грађана, али и даље очекујемо њену интервенцију како би излечила болест нашег политичког бића. Наше друштво је плански растурено, као чин агресије (само се прикрива случајношћу); плански су уништени сви алати државне саморегулације, и друштвеног самолечења. Политички систем у Србији је уништен, не постоји. Постоје празне и беживотне љуштуре којима неко концима помера руке и ноге да то грађани не би приметили, и да би што дуже остали у заблуди. Стање заблуде одлаже нашу реакцију и продужава живот паразита који једу суштину нашег бића. Друштво и држава не могу реаговати, јер више не постоје. Крајње је време да реагујемо као традиционална заједница. Да ли знате како?