Тројка за Грчку или зашто Вучић мрзи Ципраса

Као кошаркашка нација, ми 1:0 за Ципраса против Тројке ( ММФ, Евроска комисија, Европска централна банка), видимо као тројку Ципраса на истеку прве четвртине.

Важан кош. Ево зашто:

1. Тројка је хтела да прикаже да је само Ципрас проблем, евентуално и влада Грчке, а показало се да је то убедљиво већинско мишљење грађана Грчке. Тројка не може да елиминише нацију.

2. Нова демократија је овим референдумом потпуно разбијена, о Социјалистима да ни не говорим. Све се догодило тачно супротно од прогноза западних политичара, аналитичара, медија и наравно пустих Вучићевих жеља.

3. Сириза је на претходним изборима добила око 37% гласова, а сада је за Ципрасов предлог гласало преко 61% грађана. То значи да, када би сутра били избори, Сириза не би добила мање од 45% гласова, а са таквом подршком у Грчкој се осваја апсолутна већина. Дакле, Тројка мора да рачуна да је Сириза власт у Грчкој у годинама које долазе.

4. Референдумом Ципрас је потпуно потопио све који су сејали сумњу у њега, тврдећи да ће издати предизборна обећања.

5. Постигао је знатно бољу преговарачку позицију у наставку решавања питања дугова. Какав год наставак био, ова позиција је за њега неупоредиво боља од наслеђене позиције из фебруара ове године.

Да би избегао сваку могућност да Грчка буде крива за неуспех, одмах је противнике увукао у још веће проблеме оставком Варуфакиса и тиме  целокупну одговорност за могуће притиске на Грчку и грчки народ превалио на Тројку.

6. Резултат референдума  огољава силу која је једино важна у ЕУ и еврозони и која је једини озбиљни аргумент у свим тим силним „научним“ анализама. Таква позиција, која води рачуна само о банкарским интересима, узрокује снажно раслојавање грађана у свим државама ЕУ. Сви су они против банкара. И тиме свесно или подсвесно солидарни са Ципрасом.

7. И они који не воле Грке, нпр. Немци, сада се питају: а зашто Грци могу да имају прилику да одлучују о важним питањима, а нас Немце нико не пита ни за шта? Фрнцузе, Италијане, Шпанце?

8. Ципрас је учинио  јавним, све оно што је уобичајено закулисно и тајно. Све те преговоре на којима се банкари договарају са националним претставницима како да опљачкају грађане и како да заједнички прикажу делове споразума и у којим роковима, на такав начин да грађани не схвате да је то пљачка. Предлог поверилаца је у интегралном тексу свуда био доступан сваком грађанину.

Ципрас је Сиризи обезбедио трајање. Нисам сигуран и себи лично, зато што безидејни запад не зна ништа друго него да повећава репресију, укључујући и атентате. То значи да ће се утакмица одиграти до краја, са њим или без њега. Али поништавање постигнутог није више могуће.

Кључни моменат, сада на почетку друге четвртине, је одлука Ангеле Меркел. Код Украјине је потпуно погрешно одиграла, подржавајући САД и тиме битно дестабилизовала Немачку. Сада јој се пружа последња прилика да не потоне у бесмисао финансијског вртлога Тројке.

Ако крене ка озбиљном компроимису, еврозона има наставак још коју годину. Ако настави игру из прве четвртине, гнев свих других грађана Европе ће однети и њу и еврозону и Тројку.

Дакле,обе опције значе да еврозона и ЕУ какве смо познавали до јуче више неће постојати. Друго полувреме ће бити играно у сасвим новим условима у којима нико, ни од актера ни од нас није био.

Показало се да репресивни апарат нема одговбор на обиље идеја које може да изнедри само аутентичан народни покрет. Оперативно, Сириза није избушена шпијунима и издајницама и Тројка не уме да предвиди њихов следећи   потез. А то онда значи да се Тројка увлачи у Сиризину игру.

Код нас су симпатије у огромној већини на страни Грка. Осим у медијима. Разлика је у томе што и кад навија за Ципраса просечан Србин стално мисли „добро је то, али да ли ће успети“, и баш због тога остајемо пасивани у питањима који се тичу Србије. Као да  није довољно то што је Тројка зло, него се то зло релативизује тврдњом да је зло непобедиво. Када неко укаже на велики број примера у свету и из наше прошлости, који доказују да то није тачно, онда се прелази на следећи ниво малодушности у коме се тврди да је то „ тамо негде могуће, али не и овде“. А за наше сјајне примере се каже „друга су то била врмена“. Тачно. Нашим дедовима и прадедовима је било много теже него нама, али скепса све то некако још увек надвладава.

Зато је Ципрас важан за Србију: он је у комшилуку и сасвим је упоредив са нама. Његов успех да заступа интересе  Грка упркос моћницима показује да је покоравање злу сасвим непотребно.

Ако сте се питали зашто Вучић тако интензивно мрзи Ципраса и непрекидно жели његову пропаст, одговор је управо у томе што Ципрас Србима показује како би требало да изгледа српски лидер. Он је све оно што Вучић није, не сме, и не жели да буде. Вучић хоће да ужива у спровођењу захтева ММФ, НАТО и Брисела  погрешно мислећи да је ово 1989.година, а не година истека рока трајања Тројке. Вучић стално навија за банкаре против народа. Да зло буде непобедиво. Само у том окружењу је он нешто. Не много, али јесте нешто. Поред Ципраса Вучић је ништа.

И на крају једно слово о „Србизи“. То је комедија. Сви ти људи не доводе ни у најхрабријем сну  у питање Бриселски споразум, Меморандум са ММФ и споразуме са НАТО. Сва та три окова који су Србији навучена су за њих добра и пожељна ствар. Или макар нужност и мање зло. А онда као критикују Вучића. Стоје на истим темељима као и Вучић, нашим троструко окованим телима, а онда се приказују као алтернатива, храброст и мудрост.

Грчка је показала да је једини пут директна конфронтација са Тројком. И да у томе има итекако маневарског пртостора за веште политчке потезе. И да се само тако стичу симпатије других на Западу. А подршка сопствених грађана постаје готово плебисцитарна. Кошаркашки речено, постали су тим. И чврсто иду у следеће три четвртине које ће наравно бити тешке, али се тим неће распасти. А биће и још тројки.