Da li Vidoje dobro vidi?

Kad su došli po Krajinu, nisam se bunio. Kad su došli po Bosnu, nisam se bunio. Kad su došli po Kosovo, nisam se bunio. Kad su došli po Šumadiju, nije preostalo nikoga da se pobuni. (Sa jednog beogradskog grafita)

Gotovo da je nemoguće pisati o jednoj vrućoj temi, o nečemu što se ovih dana na Kosovu i oko Kosova pred nama odigrava, a ne podsetiti se da smo tačno pre dve godine na ovim stranama pisali o jednoj drugoj vrućoj temi; o događanjima u eparhiji Raško-prizrenskoj, odnosno o tzv. „slučaju Artemije“. [1]Da se podsetimo: vladika eparhije Raško-prizrenske, dr Artemije (Radosavljević) besomučno je mesecima izrugivan na stranicama i frekvencijama drugosrbijanskih medija, do trenutka  kada su se stekli uslovi da se u čitavu kampanju umešaju krugovi iz crkvenog i političkog establišmenta. I znamo kako se sve završilo!   Naravno usled pomanjkanja teološke potkovanosti za obradu jedne ovakve teme, zadržali smo se tada samo na analizi saglasja: vlasti, medija i crkve, koja se postiže onda kada je potrebno pre svega dezavuisati, a zatim i ukloniti nepoželjnog aktera društvene scene.  

Godinu dana nakon toga, vratili smo se na istu temu, konstatujući da je problem i teži i ozbiljniji, nego što se to u prvi mah činilo[2]. Da jednostavno građanska i demokratska Srbija okreće glavu od očiglednog kršenja Ustava barem u delu ograničavanja slobode kretanja, jer je dotičnom vladiki zabranjeno kretanje na teritoriji Srbije, bez odluke suda. Niti je u zatvoru, niti nosi „narukvicu“, a ne sme da se kreće po Srbiji uprkos Ustavnim  garancijama (Ustav R. Srbije, član 39). Doduše to kaže pisani ustav, a postoji li nepisani? Ne bi trebalo, ali po mnogim izjavama i radnjama naših zvaničnika, pristojan čovek se ne bi smeo zakleti da ne postoji.  

Ovih dana, a počev od famoznog odbijanja naše kandidature za Uniju u mesecu decembru ,već uigrana mašinerija, politika-mediji (crkva se, gle čuda drži po strani) krenula je sa beskrupuloznom kampanjom izrugivanja preostalom narodu na Kosovu i Metohiji, stvarajući sebi alibi za eventualno još jedno odbijanje naše kandidature za članstvo u pomenutoj Uniji. 

Vidoje vidi rezoluciu UN 1244, kao jedinu šansu svog opstanka na delu Srbije koji se po toj Rezoluciji naziva Kosovom. 

Da bi ostali „fini“, što je jedan od osnovnih manira u Uniji, za sve zlo ovoga sveta naši mediji i političari nisu okrivili srpski narod sa Kosova, nego „samo“ njegovih 4-5 demokratski izabranih predstavnika. Nakon što nemačka vojska na Jagnjenici nije suzavcem i koječime napala predsednika opštine, nego okupljeni narod bez obzira na starost, pol, ili politička opredeljenja, povučen je jedan, više nego iznuđen potez, da se Srbi sa severa Kosova, na referendumu izjasne da li žele da žive u takvim okolnostima ili ne. Za datum refenduma, simbolično je izabran 15. februar, dan državnosti Srbije. Ovo je dovelo do nivoa besa, mašineriju politika-mediji. Mnogo toga se interesantnog moglo čuti iz političkih krugova, a po izjavama direktnih  učesnika, bilo je i mnogo toga još interesantnijeg, a što se nije moglo čuti.

No, o tome već ima dosta izjava i analiza koje dolaze sa kompetentnih i manje kompetentnih mesta, od analitičara i kvazi-analitičara. Naš je cilj da ovde predstavimo šta o svemu ovome misli najkompetentniji učesnik cele ove priče. To je, pogađate, običan svakodnevni Srbin sa severa Kosova, čovek bez političke funkcije i partijskog mišljenja. Šta taj običan svakodnevni Srbin, koga za ovu priliku nazovimo Vidoje, vidi, a što se mnogi iz naše elite prave da ne vide?

Vidoje vidi rezoluciju UN 1244, kao jedinu šansu svog opstanka na delu Srbije koji se po toj rezoluciji naziva Kosovom. On vidi da ta rezolucija kako-tako definiše suverenitet naše države na Kosovu. On vidi da srpskog naroda nema gde nema institucija države Srbije. On takođe vidi, da mnogi koraci koje naše vlasti preduzimaju, nisu u skladu sa tom rezolucijom. Mnogo ga je pogodilo to što je UNMIK zamenjen EULEKSOM. Pogodilo ga je to što odjednom više nema u međunarodnoj misiji: Rusa, Ukrajinaca ili Jordanaca, a ima sve više Hrvata, Nemaca, Mađara, Turaka... To ga veoma obespokojava. Ali on veruje svojoj vlasti u Beogradu i ne buni se.

On vidi da ga godinama beogradska štampa naziva švercerom, kriminalcem, opasnim elementom po državu. Ne zna on šta to znači. On voli Srbiju više nego išta na svetu, i to je sve što zna. Otkud sad to da je on kriminalac? Odgovaraju mu da je to zbog toga što ne plaća struju. Vidoje im odgovara da to nije istina, ali da bi im bolje bilo da provere plaćaju li struju u Tutinu, Novom Pazaru i Preševu? On zna odgovor, ali neka oni provere. Vidi Vidoje da ih je to pogodilo, i žao mu zbog toga.

Bio je Vidoje na braniku, 25. i 26. jula, kada su ga združeno napali: šiptarska policija, EULEKS i KFOR.  Danima i noćima je bio na barikadama zajedno sa srpskim pregovaračem Borkom Stefanovićem. Bilo mu ga je pomalo i žao, onako mladog i prebledelog, nenaviklog na kosovske igre bez granica. Kasnije mu je bilo i žao što ih on više ne obilazi, nego sve češće ide u Brisel i druži se sa Editom Tahiri. Čini mu se da ga je i zaboravio.  

Polagao je Vidoje nade u Borka. Nadao se da će mu ovaj osloboditi administrativne prelaze, da može da pođe do Kraljeva i obiđe rođake izbegle iz Vučitrna, ali uzalud. Borko se svašta nešto dogovorio sa Editom, ali ne i ono što Vidoju treba. Niti on može rođacima, niti ovi pak mogu kući u Vučitrn. On i dalje mora da se kreće kroz bespuća Rogozne i Kopaonika, kako bi do njih došao, jer se putem, preko Jarinja ne može.  Tamo EU čuva granični kamen Velike Albanije.

Vidoju, koji na barikadama opstaje i na +40, i na -30, se neko setio da uskrati snabdevanje strujom i vodom, kako bi ga smekšao da prihvati institucije pomenute Albanije. 

Vidoju, koji na barikadama opstaje i na +40, i na -30, neko se setio da uskrati snabdevanje strujom i vodom, kako bi ga smekšao da prihvati institucije pomenute Albanije. Traje to otkako je Vidoje rešio da izađe na referendum, i objavi svima da sa Albanijom ni malom ni velikom ne želi da ima išta. Ima on, kaže, svoju državu i tuđa mu ne treba. Zna on, da mu struju i vodu nije  uskratila njegova država, nego neka grupa građana, koja nastupa u ime države. Dojadilo mu je, kaže, da se uveliko šire glasine da on, Vidoje, više voli tuđu nego sopstvenu državu. U početku se tim glasinama smejao, ali kada je shvatio da one dolaze (i) iz Beograda, shvatio je i da je vrag odneo šalu, i rešio da svima glasno i jasno kaže: da ne želi albanski sud i policiju; da ne želi albanske učitelje i lekare; da želi da opstane baš tu gde je rođen, a to se u Velikoj Albaniji ne može.

Okrivljuju Vidoja da tim iskazivanjem mišljenja šteti Srbiji da postane kandidat za članstvo u Uniji. To baš nekako Vidoju nije jasno. Zar je njegovoj državi važnije neko tamo društvo, od njega samog i njegove dece. I šta će Srbija u toj Uniji bez njega? Kako Vidojeva iskrenost, može bilo kome smetati? Ako je ta Unija toliko važna i dobra, zašto se u nju ulazi sakrivanjem iskrenosti, foliranjem, laganjem?     

Kažu oni njemu, da to što će on iskazati svoj stav na referendumu, može da se okači mačku o rep. To mu u isti glas kažu i Unija i druga Srbija. Taj referendum, kažu, nema pravnu snagu. Vidoje se pita: ako su toliko sigurni u to, što mu ne uključe struju. Što ga i dalje pokušavaju smekšati? Biće da nije tako. Možda će: Berlin, Brisel, Tirana, Priština i „krug dvojke“, ignorisati rezultat referenduma. Možda će se truditi da ospore njegovu „pravnu snagu“. To je najavio nemački ambasador Mas, a promptno Vidoju prenela Vlada Srbije. Mas je još rekao i da rezultate tog referenduma treba ignorisati. Možda će i Mas i ova vlada Srbije uspeti da umanje „pravnu snagu“ referenduma, ali nikako ne mogu umanjiti njegovu demokratsku snagu! Neka negde ostane zapisano šta je Vidoje hteo, a kud ga je njegova vlada gurnula. Unija je, ipak, demokratska tekovina, zar ne. Nije valjda da ne prepoznaje demokratsku snagu referenduma!?

Njemu nije jasna još jedna stvar. Njegovi predstavnici u lokalnoj samoupravi, a koje je lično birao, dolaze kod njega na kafu, javljaju mu se na ulici, i dele to malo struje i vode, smatraju da referendumom ni nakoji način ne ugrožavaju Srbiju. Mogu ga, drugim rečima, pogledati u oči. Drugi pak, koji su do juče bili njegovi sugrađani, postavši njegovi zastupnici u Vladi Srbije, govore sasvim suprotno. Oni kažu da će njegovo iskreno izjašnjavanje, unazaditi Srbiju. Ne kažu zbog čega, i ne kažu mu u lice. Oni to kažu isključivo preko saopštenja. Nemaju oni više vremena za Vidoja. Oni su visoko uzleteli, i možda vide nešto što Vidoje ne vidi, ali ne smeju otvoreno da mu kažu.   

A šta bi to oni mogli videti, a što Vidoje ne vidi? Oni vide svakodnevne pretnje koje dolaze iz Unije. Oni su Uniju odabrali kao pogrešnog bračnog partnera. Što mu (joj) više ugađaju, on (ona) postaje sve beskrupulozniji(a). Oni nisu pristalice principa: „Bolje dobar razvod, nego rđav brak“! Oni su se slepo za Uniju vezali, a ona, svesna pak svoje moći, sve više izvoljeva, i njene zahteve je sve teže ispuniti.

Kao posledicu te zaslepljenosti Unijom, naša vlast nas je dovela u ozbiljan problem. Rupe u budžetu su sve veće. Dinar vrtoglavo pada. Obećanja kojima nas je Unija zasipala su izbledela, naročito nakon kraha nekih država koje su već članice Unije. Sve je očiglednije da kakvo-takvo krpljenje budžeta ne možemo uraditi bez njenog upliva. Ako Unija bude učestvovala u krpljenju našeg budžeta, imaće apsolutno pravo da određuje i na šta će se taj novac trošiti. A ako do toga dođe, a sve je izvesnije da hoće, prvo što bude postavljeno kao uslov, biće prestanak finansiranja, sudova, škola, i bolnica, tj. "paralelnih institucija" na Kosovu i u Metohiji. Da li je Volfram Mas mislio upravo zbog ovoga da referendum nema pravnu snagu, i da će se bez obzira na sve, morati priznati vlast Prištine? Svi su izgledi da je tako. Možda ne bi moralo biti tako, ali mi ne vidimo dalje od Unije. Za nas ne postoji drugi svet, druga međunarodna zajednica, od one koja nas kinji.

Kao posledicu te zaslepljenosti Unijom, naša vlast nas je dovela u ozbiljan problem. 

Srbi će na referendum masovno izaći, i pored strašnih vremenskih uslova. Rezultat će biti odbijanje šiptarskih institucija. Nakon toga, pojačaće se pritisci na njih. Narod će pokazati da je listom uz svoju državu, do kraja. 

Ostaje ipak nekoliko zagonetnih stvari: Zašto se crkva drži po strani? Hoće li ostati uz narod ili će je i dalje sporazum Klinton-Jahjaga, držati van narodnog bića, u iluziji da će u Velikoj Albaniji ostati srpska? Zašto niko u Srbiji ozbiljno ne razmatra formiranje Armije Kosova, pod blagoslovom svih NATO država i partnera, uključujući i Crnu Goru. Zašto niko u Srbiji ne razmatra ozbiljno, uticaj Turske u naoružavanju i obuci te armije? Nije li to onaj najgori scenario koji se priprema, srpskom narodu na Kosovu i Metohiji? Hoće li i dalje Srbija ostati samo nemi posmatrač, kojoj je Vidoje najveći problem?