Вређање здравог разума

Протутња некако и овај историјски 3. новембар, који смо чекали радосније него Божић јер је пред нама дуго и весело путовање у Јевропу, а и протутња сва сила јунака и антијунака овим Косовом (Метохијом нешто мање). Можда ће се неко изненадити, али за мене је јунак ових избора 128-годишња Зеније Зекај, рођена 20. априла 1885, уписана у гласачки списак у Дечанима. Била би она засигурно и најстарији гласач, па можда и председавала свечаној седници Скупштине општине, само да није јадница преминула пре више деценија.

Вредни приштински аналитичари су открили да је на бирачким списковима 108 људи рођених 1913. И раније, тако да је Косово по броју 100-годишњака опасно угрозило Кавказ, барем према гласачким списковима. Број млађахних 90 и 80-годишњака се сигурно броји хиљадама. Све то не омета хвалоспеве које наши западни „пријатељи“ упућују Хашиму Тачију и „најмлађој држави на Балкану“, а у вези са изборима спроведеним по највишим ЕУ стандардима! Осим тога, било је преко 40 инцидената на гласачким местима, на десетине приведених лица и тако даље.

Но то је њихов проблем, и као и до сада нећу се бавити њиховим, већ искључиво нашим проблемом. А који је наш проблем?

Наш основни проблем је тај што је народ на Косову и у Метохији, и на северу и на југу, препознао превару коју му је сервирао званични Београд. То је управо и разлог због кога је београдска власт доживела фијаско на тзв. локалним изборима (а зашто “тзв”. објаснићемо мало касније). Нико није баш толико глуп па да поверује Вулину. Наравно, Срби северно и јужно од Ибра, нису у једнаким позицијама, па је стога јужно дошло до нешто масовнијег одзива, што је резултат инстинкта и потребе за опстанком, али због тога ни помена нема о некаквим поделама између северних и јужних Срба, а што је власт, уз подршку медија, здушно подметала. Одзив на северу је био симболичан као и што смо претпостављали. Разлози су познати, а основни је да народ неће из своје државе, барем не добровољно.

Па кад је све познато, има ли чега интересантног? Има, како да нема! Интересантне су реакције власти на неке теме, а интересантно је и њено ћутање на неке друге теме. А нарочито је интересантно размислити о томе шта ће бити сутра.

Не зна се просто ко је из власти био више изнервиран неуспехом агитације за изборе. Не знам да ли да кренем од Дрецуна и његовог сиктања на професора Самарџића на Студију Б; или од саветника Ђурића и истоветне елоквенције према Ђорђу Вукадиновићу на Првој (под покровитељством Драгана Бујошевића); или пак од Вулина и његових трактата које ни сам не зна да преприча, па од његових процена излазности („између десет и сто шездесет“)... Једноставно толико су се званичници истрчавали у самоправдању (што би се народски рекло – „излупавали“) и у оптуживању народа, да се већ сада могу књиге написати, а тек смо усред изборне фарсе.

Но да кренемо од потписника Бриселског „споразума“ (I.D.), председника владе Дачића који се није штедео у варијацијама на тему. Ипак „најјача“ му је изјава да „нико не може очекивати да се седам милиона жртвује за двадесет хиљада“ (мислећи ваљда на седам милиона Срба у Србији и 20.000 неких других Срба). Па ме сада живо интересује колико то нас Срба има вишка (мислим, која тисућа горе, која тисућа доле –не!?), па да се тако лако разбацујемо десетинама хиљада? Енглези су због фокландских 16.000 оваца слали краљевску флоту 16.000 миља на југ (миља по овци), како би Аргентинце задржали на говедини. За Маргарет Тачер, те фокландске овце су биле тада једнако важне као и први тим Ливерпула. То се зове државнички став.

Ово што Дачић изјављује није државнички став, и најмање је важно што је то изјавио за Србе са Косова, јер је то став, а актери на које се односи могу бити различити. То можда није државнички став, али политички свакако јесте, и то је оно што брине. У овом тренутку проблем је 20.000 Срба са Косова, сутра ће бити 20.000 њих из Рашке, па 20.000 незадовољних пољопривредника, па лекара... Кад се једном падне тако ниско, тешко се устаје. То је нешто као она анегдота о Марку Твену када пита неку даму која му је ишла на живце: -Да ли бисте спавали са мном за милион долара? - Наравно да бих, одговорила је. –А за 5 долара? - Господине, па шта Ви мислите ко сам ја? –Госпођо, утврдили смо ко сте Ви, само још да се договоримо око цене!

Први до њега (кад бисмо се шалили), још увек није стишао љутњу на Србе са севера због убиства литванског полицајца (које нису учинили), а већ се прославио захтевом за 45 минутним blitzkrieg-ом, у коме би похапсио све оне који неће да гласају, па уз то још и сликају места на којима ће се одиграти нешто што не сме нико да сликава осим овлашћених сликара који би послали слике у свет посредством медијских величина, попут Б-92, Блица и Курира. Откуд ППВ-у тај Павловљев рефлекс у односу на Србе с Косова и Метохије? Какво су му они зло учинили?

Сви горе наведени коментатори и актери изборне кампање су оптуживали некога тамо да застрашује народ, а да су истовремено прибегавали врло озбиљним претњама. Заједнички коментар свих на северу Косова је да их много мање плаши то што их фотографише Младен Обрадовић, на пример, него претње које долазе од званичника да ће ако не гласају изгубити радна места и плате. Ова претња београдских званичника их много више плаши чак и од неке измишљене Тачијеве оружане акције, јер оружана акција прође, а глад и беда трају.

Коначно, шта се чека са објављивањем резултата гласања? По времену да би се пребројали листићи могло би се закључити да је гласало на милионе гласача, а не стотинак. Откуд толика разлика у подацима о броју изашлих на биралишта између званичника владе Србије и надлежне ЦИК Косова? Како то да Вулин зна боље од оних који заиста броје гласове? Откуд он зна да у Косовској Митровици води тамо неко са 2.500 гласова? То он не може да зна. Зашто Вулин наставља да вређа здрав разум и интелигенцију народа? Па свако зна да изброји до сто!

Све у свему и свима је јасно да се ови „избори“ одржавају пре свега ради интеграције севера Косова у уставно-правни систем тзв. Републике Косова. То се не крије ни у Приштини, ни у Тирани, ни у Бриселу, Берлину и Вашингтону, а богами у последње време ни у Москви. То се покушава сакрити само овде, отварањем разних бомбастичних тема: Борба против криминала и корупције само што није почела, и тако већ годину и по, а никако да почне (та борба све више личи на ону чувену филмску реплику Бате Живојиновића: „Са` ћу да те карам!“).

Све се чешће прозивају политички неистомишљеници, као што је у овом конкретном случају Марко Јакшић. Па онда искачу све новије теме са којима ће „држава да се обрачунава“, закључно са „навијачима“, хулиганима, десничарима и левичарима, а све у циљу одвраћања пажње („замајавања) јавности са суштине проблема.

Како год било, у недељу 17. новембра одржава се други круг тих избора. Одзив грађана ће бити и мањи него што је био у првом, а и „аргументи“ агитатора сплашњавају. Очигледно да су организатори овог интегрисања севера, и „нормализације односа Београда и Приштине“ извршили успешну операцију. Влада сада каже да свако за себе одлучи да ли ће гласати или не, слично оној препоруци да свако за себе треба да одлучи да ли да пије млеко са афлатоксином или не. Али проћи ће и тај дан, а шта ће бити после?

Да је Уставни суд радио свој посао и оценио уставност Бриселских споразума било би лако предвидети. Да је председник Скупштине Стефановић радио свој посао, па расписао у законском року изборе за четири општине на северу (а рок од 60 дана је истекао 10. новембра), такође би било лако. Да је власт, након фијаска са првим кругом, озбиљно размислила, и прилагодила се реалном стању на терену и напокон озбиљно поразговарала са народом, односно његовим представницима, и то би олакшало антиципацију догађаја.

Да оставимо по страни ентузијазам бриселских лобиста, и да размотримо шта је реално очекивати у скоријој будућности?

Резултате ових избора на северу грађани неће признати. Изабрани органи власти неће бити легитимни и демократски, те ће стога бити снажно бојкотовани. Они ће бити легални по законима „Републике Косова“, али њихова легитимност ће бити под знаком питања због симболичне излазности оних којима треба да владају. Скупштина АП КиМ (тренутно једини орган кога препознаје Устав Србије) вероватно ће инсистирати на поштовању Устава и закона Републике Србије, између осталог и у погледу расписивања избора за скупштине општина које су распуштене 10. септембра 2013. Ако се ти избори не распишу, значиће да се не поштује Закон о локалној саомуправи, а непоштовање закона, нарочито од оних који су се заклели да ће их поштовати је свакако врло озбиљан преседан. Овиме ће настати врло озбиљна криза у функционисању органа власти, чиме ће се заиста ући у неизвесност.

Државни службеници се упињу да убеде народ да га Србија и њени органи неће напустити, те да ће предано радити у његову корист, и да ће државни органи увек бити уз њега. Да ће баш сви бити уз српски народ као један, итд. До сада је то било неуспешно убеђивање. То је препознато као неистина. Ко не верује да је тако, нека покуша да се сети ко то беше Дејан Павићевић?