Да ли је Србији потребан научни „чардак ни на небу ни на земљи“ од 65 милиона евра?

Европска унија има правила и прописе којих се, разумљиво, њене чланице морају придржавати. Недоумица, међутим, настаје кад та организација, од које је наша земља удаљена ко зна колико година, захтева да се и Србија према њеним захтевима односи као, рецимо, Словачка или Португал. Управо ових дана стиже из Брисела упозорење како уговор за “Јужни ток”, који Србија жели да потпише, није у складу са интересима Уније, те би, ако до тога дође, последице биле одлагање преговора о придруживању наше земље Европској унији. Иако је Бугарска већ потписала тај уговор под истим условима, ЕУ на њу као државу чланицу више не може да утиче (!), али зато може да уцењује Србију преговорима о придруживању.

Упоредо са причом о “Јужном току”, медији пишу да се на Новом Београду увелико припрема изградња Центра за промоцију науке. Планови су завршени, терен поравнат, а радови почињу на пролеће. У Европској унији, кажу обавештени, њене чланице већ имају такве центре, а како смо ми на путу ка придруживању тој организацији, неопходно је да преузмемо и обавезу о подстицању науке, која је део 25. поглавља будућих преговора са ЕУ. Истина, није сасвим извесно да ћемо, уколико и подстакнемо науку на начин како то захтева ЕУ, бити и примљени у ту организацију. Сем тог 25. поглавља, има их још подоста, а у сваком од њих много питања и потпитања. На све њих се мора одговарити на задовољавајући начин, те ће “пропитивање”, нема сумње, потрајати. Колико? То би тешко погодили и сви наши видовњаци и видовњакиње, заједно.

Можда би у овом случају вредело ангажовати Египћанку Џоју Аџад, која је успешно предвидела да ће крајем ове године пасти снег у Египту, а и да ће бити свргнути са власти Хосни Мубарак и Мохамед Морси. А све то само помоћу бројки! Она нам је, изгледа, једина нада да сазнамо да ли ћемо уопште и када стићи у Европу.

Умерени српски песимисти уверени су да је наш улазак у ЕУ на веома, веома дугачком штапу, док они који у свему виде само црну боју узвикују у стиху: “На куково лето, десиће се то”. На другој је страни, разумљиво, власт, којој, по дефиницији, и приличи да бодри своје грађане чак и кад све изгледа безнадежно. Она не престаје да пева оде Бриселу, који је ту, одмах иза угла, те ћемо се и ми, уз 28 срећних земаља чланица , ускоро наћи у том граду из бајке о Европској унији.

Претходна влада упорно је испирала мозак грађана Србије причом о Европи која нема алтернативу. Некадашња опозиција, а садашња власт (у којој су поново неуништиви СПС и СДА), препознавала је у таквој политици издају интереса Србије и указивала бирачима на тешке последице до које ће она довести. На томе су, по свему судећи, стекли поверење већине грађана и победили на изборима 2012. Међутим, сада су се и сами, не тражећи друго решење, потпуно посветили путу ка Европској унији, који, ето, више не води у издају интереса Србије и пропаст земље, већ у напредак и благостање.

Власт је закључила да би у процесу ка придруживању Европској унији било корисно да већ сада, почнемо изградњу ЦПН-а, названог Чардак ни на небу ни на земљи, који ће нас стајати само 65 милиона евра. И док неки наши научници сматрају да је изградња овог центра непотребно расипање новца, директорка те установе тврди да 93 одсто грађана жели овакав модеран објекат. Кад ли је само пре и како израчунала тај постотак?

Ако ћемо право, јесте да „нема пас за шта да нас ухвати“, али зар таква ситница сме да буде препрека на нашем европском путу? Разуме се да не сме, а не треба ни сумњати да ће наши бриселски пријатељи и многобројни саветници нашег вицепремијера похитати да нас умире и охрабре можда баш овим речима: “Тренутно немате новца? Не будите смешни, бар се то на данашње време сасвим лако решава! Толико је банака у свету које ће вам радо одобрити кредит за изградњу чега год хоћете, па, разуме се, и неопходног Центра за промоцију науке. Само пошаљите захтев”. “Али шта ћемо ако касније нешто запне, па не будемо могли да отплаћујемо рате на време?”. "Ни то није нерешив проблем. Банка може да вам репрограмира дуг, затражићете нови зајам, увек има решења...”

Шема је савршено јасна и потпуно уходана у осиротелим државама и државицама широм света.

А пошто галија више нема, то чак ни они Срби из групе највећих песимиста не треба да страхују од тога да ће њихова деца, унуци и праунуци завршити као веслачи у оковима. Светске банке изнаћи ће друге начине да дођу до свога новца и камате.