Hoće li Srbija dočekati oružje iz Rusije?

Bivši ministar odbrane Aleksandar Vučić obećao je još početkom godine, nakon posete Rusiji, da za naše vazduhoplovstvo stižu najsavremeniji borbeni sistemi. Od tih sistema zasad ništa nismo videli, pri čemu Vučić više nije na mestu ministra odbrane. Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu trebalo je da u Srbiju dođe još početkom oktobra, ali se njegova poseta prolongira. Prema dosadašnjim saznanjima, trebalo bi da nas poseti krajem novembra.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić nedavno je boravio u Rusiji gde je razgovarao sa ruskim predsednikom Putinom. Običaj je da, ukoliko se namerava nabavka oružja, predsednici dveju zemalja razgovaraju i o kupovini novih vrsta istog. Međutim, Putin i Nikolić nijednom rečju nisu pomenuli moguću nabavku oružja. Razgovor je pre svega bio fokusiran na ekonomske teme i došlo se do zaključka da Srbija i Rusija u toj sferi dobro sarađuju!

Mig 21

Srbija bi, naime, od Rusije trebalo da nabavi najnovije sisteme PVO tipa „Pancir S-1“ koji se može smestiti na guseničnoj šasiji, ili pak može biti vozilo točkaš. Naravno, tu je i sistem „S-300“ prilagođen da ispaljuje raketne projektile „S-400“. Kada je reč o sistemima PVO, tu su i najnoviji radarski sistemi tipa „Nebo“ za jedinice V.O.J.I.N. U pogledu RV, u igri su najpre bili aparati tipa „SU-30“, njih je nudila ruska strana, ali su naši odbacili taj tip aviona i odlučili se za aparat iz porodice Mikojan, naime za letelicu „Mig-35“.

Veliko je pitanje da li ćemo mi zaista i dobiti to oružje, koje je, navodno, trebalo da bude otplaćeno kreditima. Spoljna politika Srbije i naginjanje ka Zapadu Rusiji nimalo ne odgovaraju. Srpska deviza „EU nema alternativu“ takođe ne odgovara Ruskoj Federaciji jer Moskva ne želi da isporuči oružje zemlji koja ima takvu prozapadno orijentisanu vlast. Ovo je čisto iz pragmatičnih razloga, zato što Ruska Federacija, prirodno, ne bi želela da njena sredstva padnu u ruke stručnjacima sa Zapada.

Sergej Šojgu

Ono što je ključno u svemu ovome jeste činjenica da resursi naših letelica neumitno i polako ističu. Dežurna para koju čine aparati „Mig-21 Bis“ i ostali avioni ovoga tipa već su na pragu svojih resursa. Ruski tehničari koji su bili zaduženi za remont ovih letelica produžili su njihov životni vek na period maksimum: 2014-2015. god. Za dalje nije bilo novca.

Što se tiče naših najsavremenijih borbenih aviona, aparata tipa „Mig-29“ resursi će potrajati sve do 2017. otprilike, što dovoljno za sebe govori u kakvom je stanju naše RV. Pošto u Evropi važi princip „Air Policing“, odnosno princip po kome ukoliko određena država nema sopstveno ratno vazduhoplovstvo kojim će braniti sopstveno nebo onda tu obavezu preduzima susedna država, onda je sasvim jasno u kakvom se stanju nalazi naše RV ali ne samo ono već i zemlja u celosti i to u političkom smislu, jer ukoliko mi budemo ostali bez aviona onda će nam neka od susednih država koje pripadaju NATO paktu čuvati nebo a zna se koliko je to osetljivo s obzirom na to da smo proklamovali vojnu neutralnost.

Koliko ovo pitanje može biti osetljivo, mogli smo da vidimo na primeru susedne Hrvatske koja se našla u situaciji da joj nebo brane Mađarska i Italija, naravno uz odgovarajuću novčanu nadoknadu. Međutim, Hrvatska nije želela da se nađe u ovoj prilično nezavidnoj situaciji, pa je brže-bolje svoje aparate tipa „Mig-21 Bis“ poslala u Ukrajinu na remont. Mi nismo kao što smo rekli u mogućnosti da svoje aparate pošaljemo na remont ili da im na bilo koji način produžimo vek trajanja i zato je nabavka novih aviona suštinski prioritet države.

Ni stanje u našim drugim vidovima PVO i V.O.J.I.N. nije sjajno, naprotiv. Radarski sistemi kojima raspolažemo stari su barem trideset godina. Jedino su američki radari tipa „TPS“ trodimenzionalni i u tom pogledu moderni. Stanje u našem PVO je daleko od sjajnog. Raketni sistemi kojima raspolažemo, čak i uz izvršene modifikacije manjeg stepena, ne mogu odgovoriti zahtevima savremenog ratovanja koje prvo počinje udarima iz vazdušnog prostora. Raketni sistemi tipa „Neva“ i „Kub“ nisu savremeni iako su ruske proizvodnje. Oni su takođe stari više od 30 god. i ne odgovaraju zahtevima savremenog ratovanja. Raketni sistem dugog dometa „S-300“ i raketni sistem kratkog dometa koji kombinuje raketni sistem sa artiljerijskim sistemom „Pancir-S1“ bi u pravoj meri i na više nego odgovarajući način zamenili pomenute zastarele sisteme.

S-300

Dakle, naši oružani sistemi kojima trenutno raspolažemo ili su zastareli ili im preti isticanje resursa. Zato je nužno da nabavimo oružje od Ruske Federacije na kredit za naše RV i PVO što pre kako bismo mogli da sačuvamo vojnu neutralnost efikasno se odbranili od eventualne agresije. Međutim, kao što smo rekli, problematična je zvanična politika naše vlasti. Rusi su vrlo dobro svesni kojim zemljama mogu, a kojima ne isporučivati svoje najnovije sisteme. Ukoliko budu zaključili da Srbija previše teži ka zapadnim integracijama, ona će vrlo lako zanemariti naše potrebe za novim naoružanjem.

Ostaje nam dakle, da vidimo šta će najavljena poseta Sergeja Šojgua doneti Srbiji. Ukoliko se sada ne bude potpisao ugovor o isporuci oružja, onda najverovatnije u skorije vreme i neće, i onda se postavlja pitanje Vučićevog kredibiliteta, kao i kredibiliteta celokupne naše vlasti.

U slučaju da nam Rusi ne isporuče oružje, naći ćemo se u teškoj poziciji i postavlja se pitanje kako ćemo onda uopšte i održati politiku vojne neutralnosti. Pre ćemo zapasti u vazalni odnos prema nekoj od država iz okruženja koja je već članica NATO pakta, a to nam neće ništa dobro doneti, osim što će nam olakšati tranziciju ka ovoj organizaciji. Doduše, možda to upravo i jeste nečija želja.