Хоће ли Србија дочекати оружје из Русије?

Бивши министар одбране Александар Вучић обећао је још почетком године, након посете Русији, да за наше ваздухопловство стижу најсавременији борбени системи. Од тих система засад ништа нисмо видели, при чему Вучић више није на месту министра одбране. Руски министар одбране Сергеј Шојгу требало је да у Србију дође још почетком октобра, али се његова посета пролонгира. Према досадашњим сазнањима, требало би да нас посети крајем новембра.

Председник Србије Томислав Николић недавно је боравио у Русији где је разговарао са руским председником Путином. Обичај је да, уколико се намерава набавка оружја, председници двеју земаља разговарају и о куповини нових врста истог. Међутим, Путин и Николић ниједном речју нису поменули могућу набавку оружја. Разговор је пре свега био фокусиран на економске теме и дошло се до закључка да Србија и Русија у тој сфери добро сарађују!

Миг 21

Србија би, наиме, од Русије требало да набави најновије системе ПВО типа „Панцир С-1“ који се може сместити на гусеничној шасији, или пак може бити возило точкаш. Наравно, ту је и систем „С-300“ прилагођен да испаљује ракетне пројектиле „С-400“. Када је реч о системима ПВО, ту су и најновији радарски системи типа „Небо“ за јединице В.О.Ј.И.Н. У погледу РВ, у игри су најпре били апарати типа „СУ-30“, њих је нудила руска страна, али су наши одбацили тај тип авиона и одлучили се за апарат из породице Микојан, наиме за летелицу „Миг-35“.

Велико је питање да ли ћемо ми заиста и добити то оружје, које је, наводно, требало да буде отплаћено кредитима. Спољна политика Србије и нагињање ка Западу Русији нимало не одговарају. Српска девиза „ЕУ нема алтернативу“ такође не одговара Руској Федерацији јер Москва не жели да испоручи оружје земљи која има такву прозападно оријентисану власт. Ово је чисто из прагматичних разлога, зато што Руска Федерација, природно, не би желела да њена средства падну у руке стручњацима са Запада.

Сергеј Шојгу

Оно што је кључно у свему овоме јесте чињеница да ресурси наших летелица неумитно и полако истичу. Дежурна пара коју чине апарати „Миг-21 Бис“ и остали авиони овога типа већ су на прагу својих ресурса. Руски техничари који су били задужени за ремонт ових летелица продужили су њихов животни век на период максимум: 2014-2015. год. За даље није било новца.

Што се тиче наших најсавременијих борбених авиона, апарата типа „Миг-29“ ресурси ће потрајати све до 2017. отприлике, што довољно за себе говори у каквом је стању наше РВ. Пошто у Европи важи принцип „Air Policing“, односно принцип по коме уколико одређена држава нема сопствено ратно ваздухопловство којим ће бранити сопствено небо онда ту обавезу предузима суседна држава, онда је сасвим јасно у каквом се стању налази наше РВ али не само оно већ и земља у целости и то у политичком смислу, јер уколико ми будемо остали без авиона онда ће нам нека од суседних држава које припадају НАТО пакту чувати небо а зна се колико је то осетљиво с обзиром на то да смо прокламовали војну неутралност.

Колико ово питање може бити осетљиво, могли смо да видимо на примеру суседне Хрватске која се нашла у ситуацији да јој небо бране Мађарска и Италија, наравно уз одговарајућу новчану надокнаду. Међутим, Хрватска није желела да се нађе у овој прилично незавидној ситуацији, па је брже-боље своје апарате типа „Миг-21 Бис“ послала у Украјину на ремонт. Ми нисмо као што смо рекли у могућности да своје апарате пошаљемо на ремонт или да им на било који начин продужимо век трајања и зато је набавка нових авиона суштински приоритет државе.

Ни стање у нашим другим видовима ПВО и В.О.Ј.И.Н. није сјајно, напротив. Радарски системи којима располажемо стари су барем тридесет година. Једино су амерички радари типа „ТПС“ тродимензионални и у том погледу модерни. Стање у нашем ПВО је далеко од сјајног. Ракетни системи којима располажемо, чак и уз извршене модификације мањег степена, не могу одговорити захтевима савременог ратовања које прво почиње ударима из ваздушног простора. Ракетни системи типа „Нева“ и „Куб“ нису савремени иако су руске производње. Они су такође стари више од 30 год. и не одговарају захтевима савременог ратовања. Ракетни систем дугог домета „С-300“ и ракетни систем кратког домета који комбинује ракетни систем са артиљеријским системом „Панцир-С1“ би у правој мери и на више него одговарајући начин заменили поменуте застареле системе.

С-300

Дакле, наши оружани системи којима тренутно располажемо или су застарели или им прети истицање ресурса. Зато је нужно да набавимо оружје од Руске Федерације на кредит за наше РВ и ПВО што пре како бисмо могли да сачувамо војну неутралност ефикасно се одбранили од евентуалне агресије. Међутим, као што смо рекли, проблематична је званична политика наше власти. Руси су врло добро свесни којим земљама могу, а којима не испоручивати своје најновије системе. Уколико буду закључили да Србија превише тежи ка западним интеграцијама, она ће врло лако занемарити наше потребе за новим наоружањем.

Остаје нам дакле, да видимо шта ће најављена посета Сергеја Шојгуа донети Србији. Уколико се сада не буде потписао уговор о испоруци оружја, онда највероватније у скорије време и неће, и онда се поставља питање Вучићевог кредибилитета, као и кредибилитета целокупне наше власти.

У случају да нам Руси не испоруче оружје, наћи ћемо се у тешкој позицији и поставља се питање како ћемо онда уопште и одржати политику војне неутралности. Пре ћемо запасти у вазални однос према некој од држава из окружења која је већ чланица НАТО пакта, а то нам неће ништа добро донети, осим што ће нам олакшати транзицију ка овој организацији. Додуше, можда то управо и јесте нечија жеља.