Jugoslavija: neprežaljena otadžbina ili neoprostiva greška

Tri tiha jubileja

Godina 2008. bliži se kraju, ispisujući poslednja poglavlja najnovijeg toma knjige državnih, građanskih i nacionalnih problema Srbije i uvijajući ih u šareni, novogodišnji papir dnevnopolitičkih zavrzlama. Raspravlja se sve više o „suštinskim pitanjima“ iz „svakodnevnog života građana“, a sve manje o „himerama prošlosti“ i „razornim mitovima“ koji i tako neveselo srpsko društvo vuku u sigurnu vanevropsku propast. Ova „suštinska pitanja“ ne uključuju otvorenu spoljnopolitičku borbu za celovitost države, ali podrazumevaju unutarpolitičko zalaganje za legitimizaciju kolonijalne misije EU na KiM. Ona ne postavljaju pitanje sve obesnije i bezobzirnije uzurpacije privrede i ekonomije zemlje (tj. novčanika i kućnog budžeta građana) sumnjivim kapitalom oligarhije „uzornih privrednika“, „motora razvoja“ i „garanata napretka“, poznatih po tome da se „privređivanje“ kod njih svodi na jednostavnu maksimu „kupi jeftino (po povlašćenoj ceni) – prodaj skupo (na povlašćenom tržištu)“, ali zato krše ruke od brige za „energetsku nezavisnost“ kojoj preti „nelegitimna prodaja“ srpskih rafinerija banditskom, imperijalističkom, državnom i, što je najgore, ruskom preduzeću – inače nosiocu energetske nezavisnosti jedine energetski nezavisne države Evrope. „Suštinska pitanja“ ne uključuju uspostavljanje ustavnog i zakonskog poretka u zemlji (okupirana pokrajina, korumpirani sudovi, birokratizovana administracija, institucije bez autoriteta i vladari iz senke), ali se polomiše od napora da se u maksimalnom obimu ostvare, ne sva ljudska i građanska (ko će ih nabrojati), ali dakako najbitnija manjinska prava i prava na regionalnu autonomiju.

Prirodno je da, zatrpano svim ovim problemima, lažnim i stvarnim, srpsko društvo nema mnogo vremena za ceremonijale, jubileje i podsećanja, a u svojoj dubokoj depresiji, apatiji i beznađu teško da je voljno da slavi bilo šta mimo i tako iscrpljujućih, nadolazećih „potrošačkih praznika“. Pa ipak, iako je za istoriju jednog malog naroda sasvim dovoljno da 2008. godina ostane zabeležena kao godina zvaničnog proglašenja nezavisnosti albanske Kosovske republike i njenog priznanja u skoro svim državama koje same sebe obično smatraju „međunarodnom zajednicom“, obazrivost i istorijska samosvest nalaže da se podseti kako su se ove godine nanizali „okrugli“ jubileji nekoliko događaja od izvanrednog, temeljnog značaja za srpsku istoriju. Prvo je 6. oktobra nastupila stogodišnjica od aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, koja je u povesti zapamćena kao početak buđenja srpske nacionalne svesti i uvod u otadžbinski i oslobodilački Veliki rat; zatim se, 29. novembra, na već zaboravljeni „Dan republike“, ispunilo 65 godina od rođenja „bivše“ Jugoslavije, ali i formalnog datuma uvođenja republikanskog uređenja u ovoj državi; da bi se, najzad, 1. decembra, uglavnom prikladnim novinskim člancima, obeležila i devedesetogodišnjica osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, već tada popularno, a kasnije i zvanično prozvane Jugoslavijom.

Ove događaje ne povezuje samo međaški značaj koji im je pripisivala bezmalo sva jugoslovenska istoriografija, kao što ih ne objedinjuje samo mlako interesovanje današnjih građana Srbije, te „moralne naslednice“ svih jugoslovenskih država. Ovi događaji predstavljaju sudbinske tačke srpske istorije XX veka, one iste istorije za koju se stalno žalimo da nas je „prevarila“, „iskoristila“ i „pregazila“ i javno podsećanje na njih potrebno je da bi se osvetlila njihova pozadina, razumele danas nama tako daleke težnje naših dedova ka „konfrontaciji sa svetom“, ali i odala počast svima onima koji su svoje životne napore, nade i strahove uložili u jugoslovenski projekat, a svoju ličnu sudbinu vezali za sudbinu jedne nove otadžbine.

Nauk i zaborav „velikosrpskog imperijalizma“

Nezapaženost u javnosti ovih značajnih godišnjica, iako se prva odnosi na datum iz istorije države Srbije, u dobrom delu potiče od krajnje šizofrenog odnosa Srba prema celoj jugoslovenskoj tradiciji. Sa jedne strane, Srbija je jedina jugoslovenska republika čiji narod većinski nije želeo raspad niti jedne od pokojnih Jugoslavija, Srbi su uložili najveći deo napora da se svaka od ovih država zasnuje i Srbi su podneli najveće žrtve i gubitke u uništavanju svake od njih. Zvanično, oni su najveći jugoslovenski gubitnici, pa su ipak poslednji zadržali jugoslovensku simboliku i ideologiju, te kada su postepeno sa scene silazili prvo ime „Jugoslavija“, zatim himna „Hej, Sloveni“, da bi se poslednja sa nekadašnje Savezne skupštine spustila jugoslovenska trobojka, svaka je ispraćena sa izvesnom tugom, setom, pa čak i osećanjem nejasne sramote – što silno odudara od trijumfalizma „proglašenja nezavisnosti“ u ostalim bivšim republikama. Gorko iskustvo nepostojanosti i izdaje i temeljno razočaranje u „južnoslovensku braću“, suživot sa kojima je shvaćen kao osnov zajedničke države, svakako su kumovale nedostatku entuzijazma za obeležavanje jubileja osnivanja dve „velike Jugoslavije“. Istovremeno, gebelskovsko fanatično ponavljanje mantre o zloćudnoj „Velikoj Srbiji“ sprečilo je građane koji sebe ne doživljavaju kao „krajnje nacionaliste“, ili makar „starostavne radikale“, da se identifikuju sa talasom nezadovljstva oko aneksije BiH, budući da bi obeležavanje ove stoletnice pred budnim okom građanističkih dušebrižnika bilo viđeno podjednako kao pretendovanje na teritoriju susedne države, kao i potpirivanje ksenofobije i izgradnja atmosfere „konflikta sa svetom“ koja nas je „i dovela u bednu situaciju u kojoj se nalazimo“.

Iz ove, „istinosuočiteljske“ perspektive, upravo su burni protesti građana Kraljevine Srbije u jesen 1908. godine odličan pokazatelj „pogubne nacionalističko-imperijalističke politike“ koju je srpski narod vodio u XX veku „na štetu“ Bošnjaka, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca i drugih balkanskih etnosa, plemena i narodnosti, nastojeći da „vekovna ognjišta“ njihovih „tisućljetnih“ i „autohtonih“ kultura proglasi za svoje „nacionalno prostranstvo“. Tako, bar, zvanično piše u udžbenicima zemalja u regionu, na to se pozivaju svi znameniti intelektualci navedenih naroda (etnosa, plemena i narodnosti), kao što nas na to svakodnevno opominju i naši mesni evroreformatori, balkanski prosvetitelji, a i poneki strani ambasador. U strahu da se ne zapadne u „velikosrpski nacionalizam“ i „karađorđevićevski, bizantinski imperijalizam“, izbeglo se oživljavanje pravednog narodnog gneva koje je srpski narod, iskrvarivši za svoju slobodu od jarma Otomanske imperije tokom oslobodilačkih ratova 1875-1878., osetio nakon što je ta ista sloboda potezom pera stavljena na raspolaganje jednoj drugoj, Austrougarskoj imperiji, poznatoj po tome što se i nije mogla podičiti „pravima i slobodama“ svojih podanika, pogotovo onih nenemačke i nemađarske nacionalnosti. Ne treba napominjati da ovo oživljavanje nacionalnog dostojanstva i slobodarskog prkosa u Srbiji ne bi moglo doći u bolji čas, budući da je naše vreme svedok sličnog „prepisivanja“ srpske zemlje u posed jedne nove državice, samoupravne pokrajine pod guvernerskim nadzorom u jednom novom imperijalnom poretku.

Podsetivši se koliko obraz naših dedova nije mogao podnositi da njihovi „saotačestvenici“ Srbi, ali i „braća latinske i muhamedanske vere“, makar i živeli van granica Srbije, dekretom postanu podanici austrijskog cara i mađarskog kralja, svakako bi shvatili koliko je tek sramotno sedenje skrštenih ruku dok neka nova carstva i kraljevstva proglašavaju svoju nadležnost unutar granica naše vlastite otadžbine. Uz malo manje prezira prema „glupom prkosu“ pred neuporedivo većom, moćnijom i bogatijom Monarhijom, uz nešto više saosećanja prema mladobosanskim revolucionarima, koji su hteli da postanu gospodari svojih vlastitih sudbina, ruku pod ruku sa prekodrinskom maticom, uz nešto više razumevanja za herojsko rodoljublje građana one negdašnje, takođe male, siromašne i nerazvijene Srbije, možda bi i sami našli nešto snage, volje i časti da budemo makar nešto više prkosni, rodoljubivi i građanski odgovorni nego što jesmo. Jer, kada bi razumeli značaj Aneksione krize za neše pretke, svakako bi danas više uzdisali za negdašnjom hrabrošću i građanskim aktivizmom, te narodnim oduševljenjem da se svrgne ugnjetalačka, tuđinska vlast i vlastita otadžbina oslobodi, odbrani i izgradi kao zaštitnica slobode i pravde, a manje bi uzdisali sa „zlatnim dobom“ bečkih valcera, fijakera i balova, tog podizanja nogu mesnih, provincijalnih žaba zagledanih u peštanske i bečke konjušnice.

Devedesetogodišnjica „fatalne greške“

Ono što naši sugrađani, čemerni i razočarani, ne mogu da svare na ovu stogodišnjicu jeste, u stvari, kako su građani ondašnje Srbije svojom „otadžbinom“, „domovinom“, pa čak i „zemljom“ mogli da smatraju Bosnu, Sandžak, Makedoniju, Vojvodinu, teritorije pod tuđom vlašću i van ustavnog poretka Srbije, kada mi danas ne možemo kao svoje da vidimo ni ono što se proglašava za temelj srpske ustavnosti i državnosti. Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija sa osporenim granicama prevelika, jer njihova otadžbina ne ide dalje od tramvajskih šina ili mosta na Savi.

U takvoj Srbiji, potonuloj u samosažaljenje i polemički lov na „prve krivce“, retko da je šta popularnije od mita o „zamalo ispunjenju“ Kosovskog zaveta, o jedinstvenoj mogućnosti koja se ukazala mladom i ambicioznom regentu Aleksandru, čvrste, vojničke ruke i asketskog crnogorskog vaspitanja da ujedini sve Srbe u jednoj državi, vaspostavi u srednjem veku narušeno nacionalno jedinstvo i uključi nas u red velikih evropskih naroda i država, spremnih da u miru i slozi grade svoju bolju budućnost. Pohlepa, ambicije i megalomanija, kako priča ide dalje, povukli su neiskusnog kraljevića da „zagrize više nego što je mogao da proguta“, te umesto Velike Srbije, nuđene mu tajnim Londonskim sporazumom, nasedne na „hrvatske i slovenačke manipulacije“ i tako i ovim narodima podari, ne samo slobodu, već i državnost, uvodeći ih kao ravnopravne konstitutivne narode u novu Kraljevinu kojoj je stao na čelo. Tako se rodila jedna nova, „olako prihvaćena domovina“, zasnovana na prevelikim ekonomskim, religijskim, nacionalnim i kulturnim razlikama, održavana više golom silom nego sposobnošću „konstitutivnih naroda“ da kroz vlastiti dijalog grade autoritet sopstvene države, domovina kojoj su „Srbi dali sve, a drugi ništa“ i od koje su „drugi dobili sve, a Srbi ništa“.

Samo zbog toga, zbog tih neizmernih žrtava, zbog nezrecive predanosti i nepodnošljivih odricanja pred oltarom jugoslovenske otadžbine, taj oltar ne sme se prezreti i otadžbina ne sme zaboraviti, sada, kada je nema.

Uz svo poštovanje koje se mora imati prema mitovima, jer oni se nikada ne rađaju na golim izmišljotinama i beznačajnoj uobrazilji, radi zdravlja srpske nacije i države Srbije potrebno je da se domašaj ovog mita ograniči, a njegovoj lepršavoj ogorčenosti potkrešu krila. I nije stvar samo u očiglednim, istorijskim neistinama. Obećana „Velika Srbija“ prvo ne bi raspolagala sa celom srpskom etničkom teritorijom, budući da je veoma moguće da bi Srbija ostala bez dobrog dela Makedonije i Banata, dobivši celu BiH i dobar deo Dalmacije. Sa stanovišta imperijalne logike i „naknadne pameti“, proglašavanje makedonske i „bošnjačke“ nacije, kao i otvoreno svrstavanje Dalmatinaca na hrvatsku stranu u poslednjem ratu teško da ukazuju na bitno svetliju budućnost te vajne Velike Srbije, u odnosu na istorijski ostvarenu Jugoslaviju. Sa druge strane, zanemaruje se da kralj Aleksandar kosovski zavet ni u čemu nije pogazio. Sve Srbe stavio je pod okrilje jedne, srpske države (Srbi su u Jugoslaviji bili konstitutivni narod, a da bi znali šta to znači, setimo se sudbine Jermena i Grka u kemalističkoj Turskoj, ili Lužičkih Srba i Slovenaca u današnjoj Austriji), on im je omogućio ekonomski i kulturni preporod (nova Kraljevina je izrodila i Andrića, i Dučića, i vladiku Nikolaja, i Slobodana Jovanovića, ali i Branka Ćopića i Mešu Selimovića, Beogradski univerzitet bio je jedan od najuglednijih u Evropi, a Jugoslavija je proizvodila svoje vlastite avione), da bi se 1920. posle više od dva veka ujedinila i Srpska pravoslavna crkva pod svojim Patrijarhom. Veličanstveni projekti Crkve Sv. Marka i Hrama Sv. Save, simboli Beograda kao što su Pobednik, palata „Albanija“ i Grob Neznanog junaka na Avali plodovi su ovog izuzetnog kulturnog perioda koji je srpski narod istina vodio u beznađe genocida II svetskog rata, ali teško da se kralju Aleksandru može uzeti za zlo da je, gradeći Jugoslaviju, zapostavio srpske nacionalne zavete i projekte. Uostalom, nema većeg dokaza o srpskosti Kraljevine Jugoslavije od neodoljivog utiska koji su Hrvati, Slovenci i Muslimani imali da je ona previše srpska.

Naprotiv, pored okrilja u kome Srbi mogu da razvijaju svoju nacionalnu kulturu i štite svoj opstanak na etničkoj slici Balkana, po ideji, Jugoslavija je trebalo da im omogući i jaku i prosperitetnu državu, kakvu-takvu zamenu za nedosanjanu Balkansku federaciju, ali i tako sasvim pristojnog sagovornika i saradnika za ostale moćne i ozbiljne evropske države. Jugoslavija je bila ideja o snažnoj balkanskoj državi zasnovanoj na slozi i zajedničkim interesima njenih naroda, i istorijska je činjenica da su Srbi toj ideji dali poverenje, što iz negovanog slobodarstva koje podrazumeva da narod može biti slobodan samo u vlastitoj, jakoj državi, sposobnoj da ga brani od porobljivača, što iz kosmopolitizma i nacionalne širine kojoj nije smetalo da svoju domovinu sa nekim deli, dokle god je sa njim ravnopravna, a što iz naivnosti, spremne da vlastite dobre namere projektuje na svoju novostečenu braću i „kokonstituišuće narode“. Oni su je prihvatili čista srca, a sa njom i sve obaveze koje to povlači – pokoravanje njenim zakonima i borba protiv njih, kada su bili nepravedni, i poštovanje prema njenom imenu, zastavi i kralju (bez zaboravaljanja svojih, srpskih, zastave, himne i imena – oni koji su ih zaboravili i tako tvrde da Srbima nikada nisu ni bili). Ali pre svega, oni su izginuli hiljadama nastojeći da tu i takvu domovinu odbrane, sačuvaju i podignu na noge nakon pada.

Samo zbog toga, zbog tih neizmernih žrtava, zbog nezrecive predanosti i nepodnošljivih odricanja pred oltarom jugoslovenske otadžbine, taj oltar ne sme se prezreti i otadžbina ne sme zaboraviti, sada, kada je nema. Odanost do smrti naših otaca i dedova Jugoslaviji ne sme se zaboraviti zato što mi, danas, nismo Srbiji ni blizu toliko odani. Zato što smo prezreli prava konstitutivnog naroda Jugoslavije, beznačajno nam je što smo konstitutivni narod Srbije. Zato što se podsmevamo ljudima koji su ostavili sve što su imali da bi iz šuma rušili nepravedno Evropsko carstvo („Reich“), za koga ni slutiti nisu mogli da li će, i kada da padne, zato nismo u stanju prstom da mrdnemo u zaštiti naše današnje otadžbine pred udarima novog imperijalizma. Ovo ne treba shvatiti pogrešno, Srbija je jedina zadržala većinu jugoslovenskih tekovina i, budući da ga ionako niko drugi ne traži, stekla ono bar moralno pravo na kontinuitet sa svim Jugoslavijama. Srbija je sebe časno uložila u Jugoslaviju i, izudarana i okrvavljena, ponižena i uprljana, časno je sebe iz nje iznela – za razliku od svih ostalih članica jugoslovenske federacije. Baš zato što je očuvanje Jugoslavije bilo delo srpske časti, i što se srpska čast u tom delu nije okaljala, Jugoslavija i njena tragična sudbina ne smeju biti zaboravljene, a njih se stideti moraju samo oni koji su njenoj smrti doprineli. Ma šta danas kukumavčili sarajevski, zagrebački i ljubljanski liberali i „jugonostalgičari“, Srbi nisu ti koji su je sahranili. Jedino oni.

„Od istorijskog AVNOJ-a do izbjegličkog konvoja...“

Naravno da nas je sve iritirao „Dan republike“ obeležavan uz pompu na svečanim zasedanjima JUL-a, u vreme dok je „republika“ čiji se „dan“ slavio krvarila potocima u građanskom ratu, koji je očigledno prestao da bude rat za očuvanje Jugoslavije i prerastao u rat za „šta se spasiti može“ – Republiku Srpsku, Republiku Srpsku Krajinu, zajednicu Srbije i Crne Gore. Kao što je, otprilike u isto vreme kad i Srbija „Dan republike“, Rusija ukinula praznik Oktobarske revolucije i zamenila ga novim praznicima za novo vreme, tako je bilo vreme da se avnojevska Jugoslavija stavi ad acta, a Srbi grade svoju državu, sa svojim simbolima – jer propale revolucije se ne slave, inače nisu propale.

Međutim, jedan argument koji su portparoli JUL-a tada bacali pod noge uzjogunjenih kritičara još tada je „pio vode“, a to je da 29. novembar možda simbolizuje, istina, osnivanje jedne propale države, ali istovremeno označava ukidanje monarhije i uvođenje republikanskog ustrojstva, koje do dana današnjeg poštuju sve članice bivše federacije. Ako se izuzmu dosledni glasovi koji se u Srbiji danas otvoreno zalažu za uspostavljanje parlamentarne monarhije, velika većina građana je, uslovno govoreći, „republikanskog“ opredeljenja. To opredeljenje, međutim, podseća na ono nevoljno, tugaljivo i depresivno proglašenje „nezavisnosti“ Srbije nakon osamostaljenja Crne Gore, ono kao da uzdišući „prohvata realnost“ bez nekog naročitog odnosa prema njoj, a prema onom „republika“ koje stoji ispred Srbija ne odnosi se kao prema nečemu što nije ništa više od običnog ukrasa. Ako, međutim, prihvatamo da je republičko ustrojstvo naše države nešto dobro, onda je red i da poštujemo izvorni čin proglašenja te republike, ne nužno praznovanjem jednog profanisanog i onečišćenog praznika, ali svakako dostojnim obležavanjem njenog šezdeset i petog jubileja.

Ako, međutim, prihvatamo da je republičko ustrojstvo naše države nešto dobro, onda je red i da poštujemo izvorni čin proglašenja te republike, ne nužno praznovanjem jednog profanisanog i onečišćenog praznika, ali svakako dostojnim obležavanjem njenog šezdeset i petog jubileja.

Francuskoj republici, na primer, uprkos velikom diskontinuitetu koji stoji između nje danas i slavne Francuske revolucije, ne pada na pamet da ukine praznik 14. jula samo zato što „osvajanje Bastilje nije imalo nikakav naročit strateški značaj“, budući da je ozloglašena tamnica bila prazna, sa izuzetkom par sitnih kriminalaca, a još manje je spremna da ukine proslavu početka revolucije zbog naknadne jakobinske diktature, koja se nije pokazala ništa manje pogubnom nego posleratne godine komunističke diktature u Srbiji. Nezainteresovanost za 65. „Dan republike“ (koji će ostati zapamćen verovatno samo po koncertu Emira Kusturice i „No Smoking“ orkestra u Centru „Sava“ i naknadnom tužakanju predstavnika sarajevskog „Zabranjenog pušenja“, koji su, izgleda, umislili da imaju autorska prava na ovaj komunistički praznik) kod nas je manje posledica razočaranja izveštačenim i autoritarnim komunističkim republikanstvom (koje, zapravo, ima dosta poštovalaca u zemlji), već pre svega temeljnog nepoštovanja institucija društva i države, od kojih bi republika morala biti jedna od najsvetijih.

Kada se naše javne ličnosti sa naročitim zadovoljstvom knezu Aleksandru Karađorđeviću obraćaju kao „Njegovom kraljevskom visočanstvu, prestolonasledniku“, oni uglavnom smeću s uma da je on prestolonaslednik ne samo trona Srbije, već i Jugoslavije. Spremni da se založe za „povratak istorijskih prava i dostojanstva“ kraljevskoj porodici, mnogi zaboravljaju da se time obavezuju da ta prava i dostojanstva traže na nivou svih zemalja bivše zajedničke države, inače nemaju osnova da ga priznaju.

Srbija može, ako hoće, poslednjih devedeset godina proglasiti za crnu rupu svoje istorije i svoj istorijski kontinuitet izvoditi iz predratne Kraljevine Srbije, ali onda mora sebi objasniti odakle joj ta samorazumljiva predstava da je ona baš republika, i kako niko nije u međuvremenu ozbiljno postavio pitanje zašto ona nužno treba republikom da bude. Ako prihvatamo kontinuitet Jugoslavije, onda smo obavezni i na prihvatanje mnogih stidnih epizoda svoje istorije, ali istovremeno moramo uvažiti i činjenicu da su, između ostalog, hiljade stradale da bi Srbija danas mogla biti republika. Ne može očekivati iskreno rodoljublje i prezalaštvo za račun ove, Republike Srbije, ako se omalovaže svi napori koje su naši preci uložili u očuvanje Jugoslavije. Umesto toga, naše javne ličnosti vole da se ponašaju kao da Jugoslavije nikada nije ni bilo i kao da se nad današnjim Domom Narodne skupštine oduvek vijorila isključivo srpska trobojka. Govori se da su Nato i Hitler, '99. i '41., bombardovali Srbiju, da je Srbija proteklih pedeset godina proizvodila svoje automobile, ili da je Srbija bila pod komunističkom diktaturom. Pri tome su ti naši automobili nosili oznake „Jugo“, piloti koji su se suprotstavljali obema agresorima nosili su oznake Jugoslovenskog vazduhoplovstva, da bi se čak i (nepravedno) ozloglašeni srpski četnici zvanično nazivali Jugoslovenskom vojskom u otadžbini (ova „otadžbina“ je, uzgred budi rečeno, bila – Jugoslavija). „Interese Srbije“ branila je u to vreme isključivo kvislinška Nedićeva vlast pod patronatom nemačkih okupacionih snaga, upravo onako kao što danas „interese Srbije“ brane oni koji se zalažu za „gledanje svoga posla“ i prihvatanje kalupa „otadžbine“ koji se liju u nekim tamo imperijalnim centrima i donose u izjavama carskih činovnika i poslanika.

Pljuni i zapjevaj, pa za pojas zadjeni...

Ispostavilo se da su Srbi jedini pravi naslednici jugoslovenske ideje i jugoslovenske države, ali su istovremeno od ubica Jugoslavije prokazani kao razlog raspada zajedničke države. Dalmatinski levičari danas uzdišu „eh, da nisu sve pare išle u Beograd“, umereni bosanski muslimani jadikuju „eh, da nisu Srbi potegli noževe i artiljeriju“, a Slovenci „eh, da su Srbi prihvatili konfederaciju“, i ta tako unedogled. Hrvati restauriraju Brozove letnjikovce kao turističke atrakcije, bosanski muslimani se prse kako je Bosna „jedino pravo otelovljenje jugoslovenske ideje“, a Slovenci, valjda ne znajući šta će od novca i besa, dolaze u konvojima za Beograd, pridikujući Srbima kako ne vode dovoljno računa o „Kući cveća“. A to što se ispostavilo da Beograd i bez Dalmacije i Slovenije nije spao na prosjački štap, da su Srbi „potegli noževe i artiljeriju“ nakon što su „jedini pravi nosioci jugoslovenske ideje“ (slučajno muslimanske nacije i veroispovesti) počeli da ubijaju jugoslovenske vojnike po Sarajevu i Tuzli, a Srbi odbili konfederaciju zato što su smatrali da bi ona po kratkom postupku njihovu domovinu, Jugoslaviju, odvela u sigurnu propast – sve su to kontračinjenički događaji, podaci bez značaja i (veliko)srpska propaganda.

Nakon natovske vazdušne kampanje protiv SR Jugoslavije, uz silne kritike i podsmeh, vladajuća elita podigla je na beogradskom Ušću, u Parku mira i prijateljstva, spomenik „Večna vatra“ svim žrtvama ovog ilegalnog i nesumnjivo zlokobnog bombardovanja.

Nakon natovske vazdušne kampanje protiv SR Jugoslavije, uz silne kritike i podsmeh, vladajuća elita podigla je na beogradskom Ušću, u Parku mira i prijateljstva, spomenik „Večna vatra“ svim žrtvama ovog ilegalnog i nesumnjivo zlokobnog bombardovanja. Iako ga je podigao „nenarodni režim“, spomenik se pokazao dostojanstven i odmeren – sušta suprotnost turbo-kič kulture koja je inače karakterisala ovaj period. Umesto patetičnih fraza, spomenik je označen odličnim stihovima znamenitog pesnika Branka Miljkovića, posvećenim „Jugoslaviji“ i „domovini“. Priča se da je stihove birala lično Mirjana Marković. Ako jeste, napravila je dobar izbor. Ironija istorijske sudbine htela je, međutim, da ovaj neugledni obelisk ostane ne kao spomenik jedne zlikovačke imperijalne agresije na jednu nemoćnu, evropsku zemlju, već upravo kao spomenik tragičnoj sudbini Jugoslavije, koja se zvanično ugasila par godina kasnije, poživevši taman toliko da dočeka da njen spomenik oskrnave, a večnu vatru ugase ostrašćene pristalice neke tamo „demokratske revolucije“. Budući da na samom obelisku nije bilo ničeg nedostojnog ili neprimerenog, njegovo tužno stanje ostaje sramota gradskih vlasti tokom proteklih osam godina. Nije to jedini oskrnavljeni spomenik u Beogradu, ali je činjenica da njegov osakaćeni prizor tačno odražava nemušti, srpski odnos prema Jugoslaviji. Srbi su joj jedini podigli spomenik, ali Srbi su ga i oskrnavili.

Nije primereno da ono što je bila naša domovina osam decenija bude odbačeno i pogaženo na bilo koji način. Jer mi, u stvari, i nemamo na koga da se ugledamo, nego na one koji su, pre nas, branili Jugoslaviju. Ako nismo u stanju da uvažimo njihove napore i odvojimo sve što je bilo časno iz njihovih neuspeha, ne možemo očekivati ni da će naša deca poštovati naše napore da sačuvamo Srbiju. Tokom devedesetih, u Srbiji se zviždalo himni „Hej, Sloveni“, iako u toj himni nije bilo ničega antisrpskog, niti po Srbe uvredljivog.

Posle oktobarskog prevrata, himni su zviždali samo još politički aktivisti, a ostali su setno i strpljivo sačekali da je zameni dostojanstvena i omiljena „Bože pravde“. U međuvremenu je ta himna u više navrata i intonirana, uglavnom da bi obeležila napore odličnih sportista da ponekom pobedom razvesele svoju neveselu zemlju. Ko je hteo, tada, pevao ju je, a i danas joj tekst (nažalost) zna više ljudi nego što zna celokupnu državnu himnu. Ono što je specifično za tu, panslovensku i jugoslovensku svečanu pesmu jeste upravo to što, ako hoće, od svih „bratskih naroda i narodnosti“ jedino Srbi mogu da je mirna srca otpevaju do kraja, a da se prokletstvo „izdajica svoje domovine“ ne sruči na njih i njihovo potomstvo. Pregurati celi turbulentni XX vek i ne zaslužiti te kletve, pored svih naših neuspeha, i nije mala stvar. Tragedija Jugoslavije može se poštovati samo ako se njenim herojima prizna tragična sudbina boraca za neostvarivu ideju i neodrživu državu. Iz tragedije Jugoslavije može se nešto naučiti jedino ako se vidi šta je učinjeno pravilno, a šta glupo, šta časno, a šta podlo, šta iskreno, a šta pritvorno. Tregedija Jugoslavije je zatvoreno poglavlje i napisana knjiga, i ona se mora čitati ako od nje treba da bude ikakve koristi. Tek ako Jugoslaviju zaboravimo, tek tada od nje ništa nećemo dobiti zauzvrat. Mi smo dužni prema njoj jer ona nam je, cela, bila otadžbinom, a ona je dužna prema nama, jer mi smo je jedini otadžbinom smatrali.

U Beogradu, 12. decembra 2008. god.