Заљубимо се у Светог Трифуна!

Ове недеље, у петак, 14. фебруара, Срби православне вероисповести обележавају празник посвећен Светом Трифуну, а они који следе евроунијатску и екуменску мантру прослављају Дан заљубљених. Упркос чињеници да је ових првих код нас много више, агитација у корист оних других је неупоредиво јача. Док се на страницама престоничких дневних листова и телевизија са националном фреквенцијом једва да нађе обавештење о овом првом празнику, дотле нас ти исти нашироко и надугачко недељама припремају за прослављање оног другог. Са ТВ екрана нам се нуде повољни туристички аранжмани да га проведемо по европским метрополама, трговински ланци нам одобравају попусте на куповину поклона вољеним особама, а организатори естрадне сцене позивају да га прославимо заједно са Јосипом Лисац у „Сава центру“ или са „Парним ваљком“ у хали „Језеро“ у Крагујевцу. Многобројни ресторани и сплавови  у нашем главном граду су одавно унапред резервисани за овај „ивент“. Туристичке агенције се утркују која ће више девиза изнети из Србије нудећи њеним грађанима атрактивне аранжмане за прославу овог празника од Хрватске, Словеније и Мађарске до Италије и Француске.

Иако је епископ Валентин рођен у Риму у 3. веку, где је и погубљен, за свеца је проглашен много касније, а црквени празник њему у част уведен је тек у 15. веку. Обележава се као Дан заљубљених, јер је наводно пред смрт послао љубавно писмо својој вољеној. Најпре је слављен у католичкој Западној Европи, а касније се са освајањима нових територија и покрштавањем домородаца преселио и на друге континенте – Северну и Јужну Америку, Африку и Аустралију. Данас је попримио глобалне размере и одлично се уклопио у стратегију потрошачког друштва, јер се због њега и око њега обрће велики новац. На неки начин је то увод у други интернационални празник - Дан жена када се широм света приносе жртве савременом богу – тржишту.

Интересантно је да се и Трифун такође родио и живео у 3. веку. Био је истеривач злих духова и исцелитељ. Доведен је у Рим да излечи императорову ћерку, у чему је успео и због тога био богато награђен. Погубљен је када је откривено да проповеда хришћанство.     

Свети Трифун се код Срба православних хришћана сматра заштитником винове лозе, виноградара и вина, па га отуда славе одгајивачи винове лозе, произвођачи вина и угоститељи. На тај дан се улази у винограде и орезују чокоти лозе и заливају вином у уверењу да ће се тако пробудити из зимског сна и опоравити на пролеће да би на јесен донели добар род. Ако на Трифундан падну киша или снег, година ће бити родна, а уколико буде ведро време, биће сушна и слабог рода.

Користим прилику да честитам празник свим узгајивачима винове лозе и произвођачима вина широм Србије. Посебно онима у Великој Хочи код Ораховца у Метохији. Ту су се виногради подизали још у 12. веку захваљујући погодном тлу и довољном броју сунчаних дана. И током вишевековне турске владавине овим просторима Србима је било дозвољено да наставе са гајењем винове лозе и производњом вина. У подрумима винарије „Орвин“ у Ораховцу се производило квалитетно црно вино (pinot noir), које је под називом „Amselfelder“ освојило свет, а само у Немачку је извезено 40 милиона литара годишње. Данас се производи много мање, јер је Ораховац српска енклава у непријатељском шиптарском окружењу и нема финансијске подршке ниоткуда. Упркос свему, пре свега царинарници на граници са „Републиком Косово“, коју наши преговарачи никада неће признати да су признали, вина из подрума породица Галић, Антић, Петровић и Кујунџић и братства манастира Високи Дечани некако стижу до љубитеља вина у крњој Србији која жури ка Европској унији.    

Вино и Косово су иначе уткани у српско историјско памћење. У својој клетви пред бој на Косову цар Лазар поручује:

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дошо у бој на Косово,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни девојачкога,
Од срца му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бјела,
Рђом капо док му је колена.“

Косовка девојка тражећи свог драгог на бојишту, рањене јунаке је „залагала љебом бијелијем и појила вином црвенијем“.

Љубомир Симовић у својој песми „Ругалица вину“, између осталог, каже:

„Па зар овим вином да се посвете Дечани?

Овим би се и але и гује плашиле!

Па зар си ово пио, Стеване Првовенчани?

Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?

Пијем па разумем Краљевића Марка

Што пола пије, а пола Шарцу даје!

Ако смо ово пред Косово пили,

Како смо могли – добро смо и прошли!“ 

Ни данас у Србији не оскудевамо у пићу богова међу актуелном политичком елитом. Један од ранијих председника владе јефтиним, зли гласови кажу бесповратним, кредитом је засадио велики виноград, а будући премијер поседује породични подрум богат архивским винима из целог света.  

"Ко има добро вино, има доброг пријатеља“ - гласи дивна португалска изрека. Наздравимо овом приликом и Петеру Хандкеу, аустријском књижевнику, великом пријатељу Србије и Срба и дародавцу оним преосталим у Великој Хочи и Ораховцу.  

Живели! Срећно!

П.С.:

Промена свести у Срба прилично је одмакла. То се нарочито односи на прихватање неких евроунијатских друштвених празника, посебно код младих. Тако смо 2. фебруара ове године у нашем главном граду обележили „дане мрмота“, који ће нам ускоро заменити временске прогнозе Хидрометеоролошког завода.

Светог Патрика, 17. марта, већ славимо неколико година, а ове у „Комбанк арени“ са групом „Lord of the dance“. Једва чекам да 31. октобра ове године опет уместо Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетинског прославимо евроатлантски празник Ноћ вештица (Halloween).

In God we trust!