Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Politički cinizam i bezobzirni pragmatizam
Kuda ide Srbija

Politički cinizam i bezobzirni pragmatizam

PDF Štampa El. pošta
Borivoj Rašuo   
petak, 24. jun 2011.

 Nema tog realnog nacionalnog cilja koji aktuelna vlast Srbije neće žrtvovati u ime imaginarnog evropejstva

Tvrditi za srpski narod da se nalazi u presudnom periodu za svoju budućnost u nekom času, bar što se tiče dva poslednja veka, jeste svojevrsni pleonazam. Čini se baš zbog toga što se važni nacionalni poslovi nisu obavljali kada im je bilo vreme. Sve što je potom usledilo bivalo je još dramatičnije i nerešivije. Ovo vreme koje mi živimo spada takođe u još jednu od mnogih srpskih dekada u kojima je nečinjenje prevelike štete nacionalnom interesu samim tim rad u korist srpskog nacionalnog projekta. Kada bi bilo tako mogli bismo se nečemu i nadati u skorijoj budućnosti. Nažalost, stvari stoje upravo suprotno i to je prevashodni motiv i razlog za ovaj napis. Naime, umesto da kao narod, pre svega posredstvom elite, razumemo svoje vreme, njegovu bit, i da na osnovu toga opredelimo svoje delovanje, srpska vladajuća klasa nemajući nikakav odnos prema faktoru vremena, koje u ovom času radi za Srbe, srlja u donošenje odluka koje, radi trenutnog rasporeda političkih snaga u svetu, a i na Balkanu, jedino mogu biti na štetu srpskog naroda.  

Ne mislim da je čekanje najbolja politička filozofija, ne mislim čak ni to da je to uopšte dobra politička filozofija, ali njena upotrebljivost mora se meriti i u odnosu na okolnosti u kojima se deluje, snage kojima se raspolaže i najzad optimalnošću strateških ciljeva. Postavlja se vrlo ozbiljno pitanje zbog čega se vlastima u Srbiji toliko žuri da zatvaraju neka od najvitalnijih nacionalnih pitanja, a koja su otvorena protivno srpskoj volji, a samim tim suprotna i srpskom interesu. Možda je ta politička žurba za koju nema obrazloženja motivisana nekim drugim razlozima pa bi najmanje trebalo u javnoj debati proveriti o čemu se tu zapravo radi. Ili se možda radi o završnoj epizodi komunističkog projekta gde su srpski narod očevi i dede ovih koji sada vladaju Srbijom – Srbe vodili u svetlu budućnost, dok njihova deca i unuci Srbiju vode u konfuznu i neizvesnu Evropsku uniju, naravno to nikako ne treba smetnuti s uma, bez alternative i po svaku cenu. Uz to, čini se, da kod srpskih vlasti danas ne postoji nijedan realni nacionalni cilj koji je od vitalnog značaja za opstanak srpskog naroda, Srbije i Srpske a da on ne bi bio podređen imaginarnom cilju konfuznog i neiskrenog evropejstva.

Aktuelna mandatna politika vlasti u Srbiji ne korespondira sa srpskim nacionalnim i državnim interesom nego se isključivo narcisoidno bavi sama sobom ne vodeći pritom računa čak ni o elementarnim, a da ne govorimo o istorijskim interesima srpskog naroda.

Svojedobno je Makijaveli domislio političku devizu da cilj opravdava sva sredstva kako bi se do tog cilja došlo. U današnjoj srpskoj političkoj praksi ta se politička maksima može preformulisati u to da se za evropski cilj imaju žrtvovati svi srpski ciljevi i interesi. U srpskoj politici danas uspostavljena je jednačina u kojoj se za moguće nešto daje sve realno. Površnom politikom današnjih nosilaca vlasti u Srbiji, bez ikakvog dubljeg istorijskog razumevanja njenog značaja za srpski nacionalni interes, ugrožava se Republika Srpska. Izručivanjem Radovana Karadžića pre tri godine i generala Ratka Mladića ovih dana, ne sa ciljem da se, kako u horu sa licemernim Zapadom dopevavaju srpski funkcioneri u Beogradu, zadovolje njihove navodne žrtve, nego pre svega da se time otvori prostor da se u haškom političkom žrvnju samelje i žrtvuje Republika Srpska. Tim zahvatom do te mere bi bio oslabljen položaj srpskog naroda i same Srbije da mi je u ovom času teško naslutiti u kom bi smeru mogla da se nastavi destrukcija Srbije. Možda se tim aktom želi „rešiti“ srpsko pitanje po meri srpskih neprijatelja. Podaničkim odnosom aktuelne vlasti u Srbiji prema Zapadu suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji sve je minimalniji. Tekući pregovori sa Prištinom, kako se to eufemistički imenuje, koje vodi državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije po samom naslovu srpskog pregovarača predmet pregovora se tretira kao spoljnopolitičko a ne, kao što bi to trebalo da bude, kao unutrašnjepolitičko pitanje Srbije.

Juče i danas izručuju se haškom žrvnju najvažniji srpski ljudi našeg vremena, nosioci borbe za samoodržanje i samopoštovanje srpskog naroda, simboli njegovog otpora i časti i to da stvar bude još gora uz osećaj radosti i bez trunke stida onih koji to čine, sutra će se isporučiti najvažnija srpska zemlja Kosovo i Metohija, a sve uz obrazloženje da to drugi hoće, da to drugi traže od nas da bi nas priznali samo ako nas nema i tome slično. Ima li tome kraja? Ko nam garantuje da neće jedan od zahteva Zapada koliko sutra biti da se odreknemo pravoslavlja i u tom cilju ukinemo Srpsku pravoslavnu crkvu. Kao što reče pesnik za Boga da bi više voleo da Boga nema, pa da dođe, nego da ga ima, a da ne dolazi – jednako tako bi se u ovoj prilici moglo reći da je bolje da Srba i srpskih zemalja ima, pa da ih ne priznaju, nego da nema ni Srba ni srpskih zemalja a da su priznati. Postojanje je iznag svega ono je od Boga i time je izvan nadležnosti ljudi ma kako se oni zvali i ma koliko oni moćni bili.

Kada se jednog dana, a taj dan svakako mora doći, bude ocenjivalo ovo vreme u kome se vodila mandatna politika sračunata na vlastito očuvanje vlasti i svojih položaja, a ne politika koja bi kao svoj glavni motiv imala ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda, ova vlast neće se na tom sudu istorije provesti dobro. Ne treba zaboraviti da je to mala uteha, s obzirom na to kakve štetne posledice pravi ova vlast. Neke od njih su i trajnog karaktera i ugrožavaju i naciju i državu, te mi se stoga čini da bi umesto političkog cinizma kojim se služi danas kako vlast, tako i najveći deo opozicije, zarad rđavog pragmatizma, trebalo u srpskom narodu pronaći snage koja bi uspela da učini mnogo više za vlastito samoodržanje. To nije nerealno i stoga što toj političkoj snazi (a u jednom ranijem napisu kao tu snagu video sam srpsku mladost) ne treba mnogo a da uspe. Potrebno je samo da na srpsko pitanje gleda iznutra, a ne da na njega gleda spolja, da svoj legitimitet crpe iz Srbije a ne, na primer, iz Brisela i Belgije. 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner