Коментарисати Дачићево лицемерје одавно је постало непотребно, као што ни његова брига за садржај школских уџбеника не служи ничем другом осим покушају умањења штете коју због своје политике себи у континуитету наноси. 

За Игора Маројевића је врхунац његовог читања у новом контексту Његоша свођење највећег српског песника на социјално-операционализованог класика, својеврсну збирку пословица, односно „нашу“ креативно патријархалну претечу приручника за свакодневицу какав је „Пут којим се ређе иде“ Скота Пека.

А можда ово можемо гледати и са ведрије стране; наиме, кад је држава спремна да се овако ефикасно са „сивом уџбеничком економијом“, какве тек муке чекају Дарка Шарића, Мишу Банану, грађевинску мафију и остале мутне ликове? Само да дођу на ред. 

Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас.

Као што не знам тачно зашто нас намеравају уништити или макар то што остане преименовати, а намеравају, није више ни важно што, због нечега је у свему томе јако битно да не знамо које нам је писмо, наравно ни језик ускоро, а после тога ни име.

Шта вам још остаје? Читате текстове на Интернету, љутите се на ауторе који пишу латиницом. Мрзите латиницу, кажете – то није српско писмо. Ловите хрватске речи, и предајете их Хрватима не знајући да су то ваше речи. Ваша је крива крива предоџба да постоје сви ови нови језици, изникли из српског. По Вуку.

Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни ни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма.

Чак и ова накардна имена, која немају никакве везе са нашим стварним језиком, показују колико је филмским ствараоцима стало до било какве, чак и формалне језичке веродостојности.

Занимљиво је да се вршилац згражава што се један професор универзитета – Тешић – ружно обраћа њему – другом професору универзитета. У Тешићевом случају је то што је професор универзитета у већем делу текста отежавајућа околност, пошто је, уз хонорар у Гласнику, примао другу плату. 

У СГ затекао сам 27 уредника и лагер књига који данас износи око 630.000.000, те је неминовно смање издавачке делатности и отпуштање уредника по уговору, који раде и у другим установама.