Нови „Звездани ратови“ – повратак у далеку, далеку галаксију

Упозорење: овај текст не бави се детаљима заплета радње новог филма „Звездани ратови: буђење силе“, али се дотиче тема које би могле да открију неке од садржаја филма и покваре угођај читаоцу који га још није гледао.

„Звездани ратови“ као културни феномен и глобална митологија

Када је млада нада тзв. „Новог холивуда“  Џорџ Лукас почетком седамдесетих година почео да ради на сценарију своје оригиналне „опере у свемиру“, након што је одбијена његова жеља да екранизује култне стрипове о Флешу Гордону, он свакако није ни слутио колико ће дубок удар на глобалну културу остварити ово његово непретенциозно и бајковито дело. Лукасово инсистирање да задржи права на сву интелектуалну својину везану за филмове, које је за оно време било неуобичајено, показало се као визионарско, и режисера је за неколико деценија претворило у милијардера, али то и даље не значи да је он могао себи да представи какво ће место на светској културној сцени заузимати свет који је измаштао након тридесет или четрдесет година.

Уосталом, о томе једнако сведочи критички неуспех његове „нове трилогије“ (prequeltrilogy, „предисторијска трилогија“), коју је лично продуцирао и режирао двадесетак година након „Повратка џедаја“, као и чињеница да је та и таква нова трилогија, упркос свим недостацима, успела да стекне култни статус искључиво на основу снаге и упечатљивости основног митоса који је Лукас установио већ са првим филмом, а који се касније прелио у безмало све постојеће уметничке медије – од књижевности и стрипа, преко анимираних филмова до видео-игара.

Количина уметничких дела која је изродила Лукасова сага о „Звезданим ратовима“ поражава како квантитетом (реч је о стотинама романа и стрип-серијала, десетинама анимираних остварења и видео-игара, као и неизмерљивом утицају на друге филмске жанрове и појединачне уметности), тако и квалитетом, будући да оригинални филмови, баш као и огроман број дела у оквирима других уметности имају статус „култних класика“, који упорно одолевају тесту времена и привлаче себи нове генерације публике. О каквој је масовности појаве реч довољно сведочи податак да на „Вукипедији“, интернет-енциклопедији искључио посвећеној „Звезданим ратовима“, има преко 124 хиљаде чланака, што је више него укупан број чланака на, рецимо, „Википедији“ на грчком језику.

При томе треба нагласити да није реч само о последицама маркетиншке кампање и индустрије играчака, која деценијама иде руку под руку са овом холивудском франшизом. Многе друге франшизе имају сличну симбиозу са индустријом, па њихов статус унутар глобалне културе није ни приближан статусу „Звезданих ратова“. Том култном статусу, кудикамо више него реклама, допринела је интимна потреба стваралаца широм планете да наставе градњу Лукасовог универзума, и да своје приче причају унутар његовог измишљеног свемира. То је „Звездане ратове“ издигло изнад обичног холивудског жанра и претворило у једну глобалну митологију, препознатљиву у оној мери у којој су препознатљиви антички грчки митови, средњовековне легенде о Зигфриду и Робину Худу, бајке браће Грим, или романи класичне фантастике Мери Шели, Брама Стокера или Жила Верна.

Лук Скајвокер, Леја Органа и Дарт Вејдер су данас у истој мери неизоставни елементи општег образовања и културног дискурса колико и Ахил и Хектор, цар Давид или краљ Артур, они се цитирају и наводе као примери у филозофским и етичким расправама, психотерапији, политичкој теорији, приче о њима се препричавају и тумаче из различитих углова и у оквирима различитих дела, а на плану савремене уметности они представљају обрасце који се бескрајно експлоатишу, реинтерпретирају и пресликавају. При томе су универзалност наратива ове нове митологије, као и планетарна препознатљивост тема борбе добра и зла, борбе за слободу, корупције моћи и конфликта генерација, допринели да љубав према франшизи постане „глобална“ на начин на који ниједна од поменутих старих митологија није могла ни да сања.

Како се снима филм под лупом целе светске јавности

У таквим условима редитељ и сценариста Џеј-Џеј Абрамс и продуцент Кетлин Кенеди добили су од компаније „Дизни“, која је пре пар година купила франшизу „Звезданих ратова“ од Џорџа Лукаса за вртоглаве четири милијарде долара (око 35% девизних резерви и преко 7% укупног БДП Србије), незахвалан задатак да сниме нови филм унутар свемира који публика бескрајно добро познаје, и према коме има потпуно нереална очекивања. Нереална, у смислу да гледаоци широм света од сваког новог остварење ове свемирске саге истовремено очекује да репродукује емоције и утиске из изворна три филма, и да понуди нешто „ново и неочекивано“. Ново и неочекивано – у условима у којима постојећи материјал књижевне, стриповске и друге фикције покрива историју „далеке, далеке галаксије“ која се протеже преко периода од преко педесет хиљада година, са хиљадама различитих прича и заплета, необичних интелигентних врста и фантастичних технолошких решења.

Прихватити се снимања „епизоде VII“ (званични назив – „Звездани ратови: буђење силе“) значило је у веома дословном смислу пловити између Сциле и Харибде, истовремено удовољавајући старим љубитељима и новој филмској публици, испуњавајући огромна очекивања заљубљеника и захтеве продуцената за новим економским чудом које ће поновити вртоглави успех „Дизнијеве“ ревитализације франшизе „Марвелових“ стрипова.

Неки изазови са којима се сусретала филмска екипа епизоде VII били су и нешто прозаичнији, али ништа мање необични. Пошто снимање „Звезданих ратова“ није као снимање неког другог филма, публика једноставно није могла да дочека премијеру филма, па су свака фотографија са снимања, свака изјава некога од чланова екипе, сваки нови постер или трејлер, били повод за шпекулације и обимне расправе о будућој радњи филма, о протагонистима, заплету и расплету. За сваку секунду филма који би био објављен унутар рекламне кампање, интернет јавност је разглабала сва могућа објашњења и резрешења, кварећи тако угођај у филму и себи и другима. Када су објављени први трејлери филма, културне рубрике престижних часописа и дневника објављивале су њихове критике као да је реч о готовим филмовима, а публика је наменски ишла у биоскоп да гледа насумичне филмове, како би трејлере видела пре него што се појаве на интернету.

Када се у првом кратком трејлеру (тј. „голицању маште“ – teaser) појавио необични дизајн светлосног мача новог негативца Кајло Рена, цела планета је недељама дебатовала о његовој „смислености“ и „употребљивости“ (као да није реч о физички немогућем оружју – барем у нашој галаксији), а неки коментатори су чак направили читав психолошки профил новог филмског јунака на основу секунде филма у којој се приказује његово оружје (и, узгред буди речено, нису у томе много оманули).

Дакле, пред Абрамсом и Кенедијевом је био задатак да пажљивим објављивањем материјала подижу температуру публике, а да истовремено коментаторе брижљиво наводе на погрешан траг и усмеравају ка темама које неће бити релевантне за филм. А затим су се у самом филму у пар наврата нашалили на њихов рачун, рецимо тако што се мистерија одсуства Лука Скајвокера из свих промотивних материјала решава у првој реченици писаног пролога филма, док легендарни дроид C-3PO практично чим се појави на сцени почиње да објашњава нешто о чему је интерент расправљао недељама, наиме, „зашто има црвену руку“, само да би га други ликови одмах ућуткали.

Потпуно исту стратегију применили су и према очекивањима публике везано за саму радњу – неке од заокрета у радњи намерно су унапред најављивали и наглашавали (тј. „стављали под рефлектор“, lampshaded) како њихово разоткривање не би деловало отрцано или патетично. Коначан резултат је, мора се рећи, са становишта приповедања изузетно успешан филм, али сама чињеница да је творцима пошло за руком да своју причу испричају при таквим спољашњим околностима представља својеврсни херојски подвиг у ери интернета и друштвених мрежа.

Повратак коренима – бајковитост приповедања и борба добра и зла

Без уласка у детаље заплета и радње, има неколико важних ствари које могу рећи о „Буђењу силе“. Пре свега, филм представља нежан и заљубљенички омаж оригиналној трилогији, који чини озбиљне напоре да избегне замке које су довеле Лукасову нову трилогију на зао глас (у много већој мери него што је то заслужила). У техничком смислу, филм је, као што се и могло очекивати, савршен – нема пропуста у сценарију, грубих нелогичности, нити приповедачког „насиља над током радње“ које је оптерећивало претходне филмове. Глумачка постава је беспрекорна, од старих звезда Харисона Форда, Кери Фишер и Марка Хамила који су својим иконичним ликовима додали године на изузетно достојанствен начин, преко стандардно сјајних Ентонија Данијелса (C-3PO) и Питера Мејхјуа (Чубака, мада је у његовом случају изванредност, као и услучају дроида R2-D2 и BB-8 првенствено ствар режије), до нових јунака Дејзи Ридли (Реј), Адама Драјвера (Кајло Рен) и Џона Бујеге (Фин), чији ликови представљају оригиналан допринос митологији „Звезданих ратова“, и који су умногоме интелигентније писани и неупоредиво комплекснији од својих често стереотипних претходника. На нивоу приче, радња филма се одвија спонтаније и природније него радња Лукасове „нове трилогије“, као и многих делова оригиналне трилогије.

Међутим, оно што је први и најважнији допринос новог филма франшизи свакако јесте њен „повратак коренима“, како у смислу специфичне „прљавштине“ и „патине“ којом одишу оригинални филмови, а која се изгубила у компјутерски угланцаној новој трилогији, али пре свега у смислу јасне представе о томе шта „Звездани ратови“ у ствари представљају. Уместо комплексне политичке приче о бирократији, корупцији и декаденцији демократије, која у новој трилогији заправо уопште није била лоше испричана, али која је у суштини замаглила једноставни наратив оригинала, Абрамс и Кенедијева су нас поново подсетили зашто сви филмови франшизе започињу речима „некада давно, у далекој, далекој галаксији“ – зато што је по форми реч о једној бајци, која самим тим и треба да се придржава основних смерница приповедања ов књижевне форме, а то су пре свега једноставност, снага ликова, и надасве – јасне представе о добру и злу.

Није да у новој трилогији није било јасно ко је добар, а ко зао, али политизација овог дискурса и њено стављање у контекст једнако декадентних и једнако корумпираних и изманипулисаних „републиканаца“ и „сепаратиста“, баш као и помало арбитраран прелазак главног протагонисте Анакина Скајвокера из једног у други табор учинили су да се та основна прича о добру и злу изгуби из перспективе и разводни у сивилу реалполитике, што је, у неку руку, и била намера главног негативца – императора Палпатина. Са друге стране, негативци у „Буђењу силе“ реафирмишу појам зла (убедљиви зликовци су данас реткост у Холивуду, ако их и има доста у телевизијској продукцији), прилазећи му истовремено из различитих углова – метафизичког (Врховни Вођа Сноук, игра га Енди Серкис), реалполитичког макијавелизма и идеолошке острашћености (генерал Хакс – Домнал Глисон), односно емотивне нестабилности и психопатологије (сјајни Адам Драјвер).

Ово поновно отварање теме борбе добра и зла нарочито је очигледно у начину на који нови филм обрађује централну тему сукоба Светле и Тамне стране Силе. Ово представља централни заплет у оригиналним филмовима, где је једно од најважнијих питања да ли ће се, и како, Лук Скајвокер одупрети „зову Тамне стране“, а његова унутрашња борба са властољубљем, срџбом и агресијом у суштини представља најубедљивији елемент иначе слабог „Повратка џедаја“. Публика је у том филму могла да осети снагу Тамне стране као метафизичког опредмећења Кантове хетерономије, и да стрепи за јунака који јој се, наизглед, неуспешно опире.

Наспрам тога, у Лукасовим новим филмовима избор између Светле и Тамне стране сведен је на обичан морални избор, а хетерономија зла се из домена метафизичког сели у домен политичког макијавелизма. Ми ни у једном тренутку не осећамо како Тамна страна „мами“ Анакина Скајвокера, ми само видимо резултате његовог преласка. Истовремено, метафизичка борба између два пола Силе преноси се у други план пренаглашене и хиперболисане гигантомахије џедаја и ситова, чије се акробације и надљудске способности веома мало разликују једна од друге, недовољно да би се оправдао један толико суштински, метафизички јаз.

За разлику од тога, у „Буђењу силе“ сукоб Светле и Тамне стране остаје пре свега на метафизичком нивоу, што се најбоље види у изузетно напетим и узбудљивим сценама коначног двобоја, који упадљиво одудара од спектакуларних и вратоломних кореографија Анакина, Јоде или Дукуа из нове трилогије. Сукоб протагонисте и антагонисте доживљава се као психолошки сукоб воље и страсти, физичке снаге и снаге духа, и на том симболичком плану он заиста представља најубедљивији мачевалачки двобој у целој франшизи. Он у многоме представља дискретни наклон спором, и са становишта савремене кинематографије, „досадном“ двобоју старих Дарта Вејдера и Оби-Вана Кенобија и епизоде IV, реинтерпретирајући га и дајући му нову тежину. У том смислу, у присуство митске Силе у „Буђењу“ се осећа далеко непосредније него у целој новој трилогији, иако у најновијем филму имамо свега неколико ликова који имају икакав контакт са силом, док нас је претходна трилогија безмало упознала са целим џедајским редом.

Између зрелости и детињарије, између мрака и ведрине

Други велики успех „Буђења силе“ свакако представља истанчана равнотежа коју Абрамс гради између једноставне ведрине, детињасте наивности и ненаметљиве комедије протагониста и радње у филму, и мрачних околности, огромне одговорности и језивих последица које произилазе из њиховог деловања. Абрамс не заборавља да „Звездани ратови“ пре свега треба да буду забавни, а да истовремено приповедају о изузетно озбиљним темама.

Док су „Нова нада“ и „Империја узвраћа ударац“ са великим успехом балансирали између лаганог хумора и епских размера сопствене радње, „Повратак џедаја“ и „Фантомска претња“ често су падали у инфантилност, „Напад клонова“ у патетику, док је „Освета сита“ у намери да прикаже сву озбиљност своје тематике у потпуности изгубила сву ведрину и у основи постала један суморан, огорчен филм, снажно испричан, али одрођен од својих извора. Аутори „Буђења силе“ се на том плану враћају основама, настојећи да реконструишу, пре свега, елементе који су довели филм „Империја узвраћа ударац“ на велики број спискова најбољих филмова свих времена, укључујући и тренутно 12. место на списку сајта IMDB.

Овде се још једном мора рећи колико је филм озбиљно снимљен са чисто техничке стране – иако обилује „слатким“ и „детињастим“ садржајима који ће продавцима играчака несумњиво донетим стотине милиона долара, ови садржаји нису, попут озлоглашених Евокса и још озлоглашенијег Џар-Џар Бинкса сами себи сврха, већ представљају природан и интегралан део приповедања. Ово се пре свега односи на дроида BB-8, који сјајно понавља иконичну антропоморфност свог претходника R2-D2, као и „Пиксаровог“ Wall-E. Дијалози у филму су писани духовито и непретенциозно, а хумор се доживљава као одраз духа протагониста и природни саставни део универзума „Звезданих ратова“. Филм се истовремено са успехом хвата у коштац са „озбиљним темама“ као што су слобода избора, морална одговорност, сазревање, али и убиство, политичко насиље и геноцид, а да ове сцене не делују банално, гротескно или изанђало. Ови различити елементи не сметају један другом, и доприносе помало заборављеном педагошком потенцијалу „Звезданих ратова“, будући да дозвољавају филму да буде привлачан и приступачан деци, а да им истовремено не прећуткује и не заобилази прилично озбиљне лекције о животу, које се све чешће изостављају из савремене филмске продукције. То је једно од места где се нарочито осети да су филм правили људи којима су Лук Скајвокер, принцеза Леја и Хан Соло били, не просто „омиљени хероји“, већ „узори из детињства“.

О тамној страни Силе и едиповом комплексу

Једна од примедби која се могла чути међу првим коментарима филма односила се на необичну психологију и карактер једног од главних негативаца у филму, Кајлоа Рена, кога су многи доживели као „слабића и цмиздравца“ када се упореди са „разваљивачима“ (badasses) из богате лепезе негативаца у претходним филмовима. Ренов лик представља радикалан заокрет у односу на првих шест филмова, где су за цмиздравост углавном оптуживали главне протагонисте – Лука и Анакина Скајвокера, док су негативци – Дарт Вејдер, император Палпатин, Дарт Мол, гроф Дуку и др. – обично били отелотворење снаге, чврстине и харизме. Ово је још једно место где су творци филма изузетно убедљиво окренули очекивања публике наглавачке. Свесни чињенице да је лик Дарта Вејдера толико иконичан да га је једноставно немогуће надмашити, и да ће сваки покушај да се то учини изгледати као бледа имитација, аутори од Рена су створили лика који свесно и намерно имитира (и пародира) Вејдера, односећи се према њему са дубоким комплексом ниже вредности.

Међутим, Рен кроз своје фрустрације, слабост и хистеричне испаде кудикамо снажније осликава тиранску природу Тамне стране силе, него што су то могли да учине сталоженији и харизматичнији ликови двојице Скајвокера. При томе је Лукова харизма била довољно јака да се „зову Тамне стране“ одупре, док је Анакинова била толико пренаглашена, да је његов прелазак на Тамну страну деловао изузетно неубедљиво и извештачено. Наспрам њих двојице имамо Рена као истинског Платоновог „тиранског човека“ – дубоко психички оштећену особу растрзану сопственим афектима, изванредно способну и снажну у односу према другима, а бескрајно слабу када се од ње тражи да начини најбаналнији моралан избор и супротстави се страстима које њом господаре.

Едипов комплекс појављује се као рекурентна тема у свим „Звезданим ратовима“ – у оригиналној трилогији он се манифестовао као Лукова борба са сенком свога оца, у новој трилогији – као Анакинова патолошка приврженост мајци (и жени старијој и зрелијој од њега), из које опет проистичу све његове остале несигурности. Кајло Рен се такође бори да изађе из сенке свог оца, али уместо његовог надрастања он настоји да га физички уклони из свог живота, као још један облик хетерономије која оспорава ауторитет његовог новог ментора и покровитеља Сноука. Ову унутрашњу шизофренију, лепезу комплекса и плиму лудила Адам Драјвер дочарава на изванредан начин, градећи негативца који се не намеће својом харизмом (оно харизме што има показује се као маска и шарена лажа), али који постаје истински страшан у свом безумљу, а затим начисто језив у тренуцима прибраности. У том смислу он се показује као човечнији и реалнији лик од Вејдера, чије је колебање у „Повратку џедаја“ било једнако произвољно и површно, колико и колебање Анакина Скајвокера пред Тамном страном у „Освети сита“.

О цитатима, плагијатима и старој чаролији

Ако се погледа целина „Буђења силе“, не може се игнорисати чињеница да огроман део радње представља понављање општих места из оригиналне трилогије – трагање са пореклом, стари ментор, „свемирски нацисти“, џиновско супер-оружје са „Ахиловом петом“ итд.. Са једне стране, то је потпуно разумљиво – један добар део публике је дошао ту да види своје старе јунаке како „раде оно што су увек радили“. Овације публике у пуној сали на сваку појаву Хана Солоа, Чубаке или „Миленијумског Сокола“ оправдале су одлуку филмских твораца да понове препознатљиве сцене из старих филмова, не би ли преко вољених ликова из стари филмова неприметно „предали штафету“ новој генерацији јунака. Истовремено, преко тих општих места митологија оригиналних филмова преноси се на генерацију којој ће „Буђење силе“ бити први филм „Звезданих ратова“ који ће погледати у животу.

Међутим, овде треба нагласити да је у свим овим случајевима увек реч о „цитирању“, а никада о „плагирању“ оригиналних филмова. Режисер брижљиво води рачуна да увек нагласи оно што је „већ виђено“, подвуче сличности и паралеле, а да рефлексије фрапантних преокрета из старих филмова суптилно најави и нагласи, како не би биле јефтине и патетичне. Ово се поготово односи на мистериозни идентитет самог Кајло Рена, који се открива на крајње антиклимактичан начин, намерно избегавајући пародирање чувеног Вејдеровог откровења из „епизоде V“. Најзад, и најшокантнија сцена филма у основи уопште није грађена да буде шокантна – њен се расплет јасно наговештава током радње филма, а она се одвија не насилно и сама ради себе, већ као природна и логична последица избора које су јунаци у филму начинили. Баш као што Хан Соло, када се суочава са сликом оружја које у сваком погледу превазилази некадашњу „Звезду смрти“ потпуно прибрано поставља питање „где се налази слаба тачка која ће то чудо да га дигне у ваздух“, додајући уз класични Фордовски полуосмех: „Верујте ми, ове ствари увек имају слабу тачку“. Публика зна да имају, и сценариста им то ставља на знање, не покушавајући да им „прода стару причу за нову“, већ наглашавајући да се он, у ствари, строго придржава правила жанра.

Захваљујући свему томе творцима филма полази за руком да публици, уместо опорог утиска „већ виђеног“ остави утисак „повратка кући“, у духу сада већ култне реченице такође Хана Солоа. Са сваком сценом филма је очигледно да су га са великом бригом и љубављу снимали људи који искрено воле оригиналне филмове, чији је главни задатак био да у другу деценију XXI века пренесу онај осећај чаролије који је одушевио светску јавност пре више од тридесет година, али тако да изворник не оскрнаве, а да новом делу омогуће самостални живот. Утолико је „Буђење силе“ пре свега постављање терена за нове „Звездане ратове“, чији јунаци имају све предуслове да буду једнако вољени као и њихови славни претходници.

Када је „Дизни“ од Лукаса купио ову франшизу, идеја им је била да ову богату и инспиративну митологију, која је иза себе већ оставила прегршт сјајних стрипова, романа, видео-игара и цртаних филмова, поново на велика врата врати на велика платна. Без икакве сумње, то им је и успело, а публика је добила прилику да скоро сваке године гледа неки нови филм из свемира „Звезданих ратова“. „Буђење силе“ је један одличан почетак, и доказ да је митологија далеке, далеке галаксије данас једнако жива и инспиративна, као и када се први пут појавила на биоскопском платну.