To me je sve podsetilo na školu kad su ljubimci nastavnice srpskog jezika pred razredom čitali svoje šatro visokoumne i lažnoemocionalne radove. Mi bismo prevrtali očima uz salve negodovanja. I tad sam dobacivao i izazivao smeh.

Advokat Đorđević („Nametanje fašizma“) ustvari skreće tok diskusije sa pravno-činjeničnog na čisto političko-ideološki teren – ne ustežući se, pritom, ni od jezika koji bi se jedino mogao okarakterisati kao klevetnički. Jer tu nije oklevetan samo Đorđe Vukadinović, već svi kojima je stalo do istine o Srebrenici.

Ako kao autor teksta zagovaramo tezu da su u mračnoj epizodi građanskog rata u SFRJ sva sredstva bila dozvoljena, i da nema jednodimenzionalnog zločina, time namećemo neofašizam u Srbiji, a nametanje fašizma gore je od nametanja bilo kakve osude za genocid, zar ne?

Dr Dulić-Marković piše:„Hoću da kažem da ako već gutamo šake lekova koji su proizvod genetičkog inženjeringa, nema potrebe da toliko dramimo oko tehnologija koje poljoprivrednicima značajno smanjuju troškove.“

Poznato je da Svetislav Basara ne propušta priliku da najgrublje napadne Dobricu Ćosića. Čak će i Ćosićevo zalaganje za očuvanje jedne od naših najznamenitijih izdavačkih kuća iskoristiti za najprizemniji politikantski napad.

Povodom teksta Rešada Plojovića „Spomenici islamske kulture iz ugla beogradske politike“

Podjednako su mi daleko i „srbizacija islama” i islamizacija Srbije. U takav koncept nisu se mešali ni gospoda Bujošević i Vujović, kamoli nekakav mistifikovani „vrh”.

Uverljiva je fotografija na kojoj pozira Muhamed Jusufspahić, naslednik, koji sebe naziva muftijom srbijanskim, na šta muslimansko uho nikako da se navikne. Do sada nam je bilo poznato: srbijanska pršuta, srbijanska šajkača, ali srbijanski muftija –  e to je nečuveno.

Priznajem da sam svojim pisanjem o dešavanjima na takozvanom terenu zbunjivala čitalaštvo potkrepljujući svoje izveštaje stvarnim događajima, kao da nije dobro poznato da je takozvana stvarnost jedan od najvećih neprijatelja Srpstva.

Neizbežan je utisak da se hoće jedan sveopšti „nadetnički pomen“ sa ciljem da se skrije odgovornost za veliki zločin genocida, najveći etnički masakr u Evropi posle Drugog svetskog rata. I da se sakrije karakter rata koji je proizveo srebrenički zločin.

Povodom teksta "Srebrenica: Zlatna prilika srpske katarze ili olovni povod bekstva od istine" Boška Jakšića 

U spornom članku očigledan je jednostran i angažovan pristup, koji više odgovara političkom pamfletu nego ozbiljnoj analizi: mnogo demagogije, a praktično nikakvih dokaza.