Nemojte mi samo reći da bi se vešti i čestiti Jan, tek onako, iz čista mira trgnuo iz dogmatskog dremeža i pročitavši moju kolumnu o patrijarhu rekao sebi: „E ovo više nema smisla. Dokle će taj Vukadinović da vređa Srbiju i srpski narod?!“

Kao neko ko je od samog početka kritikovao bolonjski proces u Srbiji uglavnom se radujem kad vidim da su se kritički tonovi, pojačali. Nažalost, tekst profesora Lina Veljaka obiluje popularnim zabludama, pa više šteti nego što pomaže razumevanju obrazovnih reformi u Srbiji.

Vukadinović je, očigledno, želeo da napiše omaž preminulom poglavaru SPC. Međutim, on je to učinio tako nespretno da je ističući vrline popularnog i voljenog ,,pastira” izrekao mnogo ružnih i neistinitih tvrdnji o njegovom ,,stadu” i državi u kojoj ono živi.

Dok su stotine hiljada vernika odavale poštu čoveku koji im je bio duhovni predvodnik bezmalo dve decenije, brojni ovdašnji reformatori su galamili o "smrti sekularne države", a u toj galami nisu zazirali ni od uvreda na račun samog patrijarha.

Povodom teksta "Centralizam i posle Miloševića" Bojana Kostreša

Kostreš tvrdi, s pozivom na neimenovane eksperte, da je Vojvodina izgubila desetine milijardi evra zbog beogradizacije Srbije tokom poslednje dve decenije. Ko su ti eksperti Kostreš nam nije poverio.

Odgovor Slobodanu Samardžiću i DSS-u

I sa Samardžićem i sa DSS-om saglasan sam u stavu da Ustav treba primenjivati. Nisam ni napisao bilo šta što bi moglo da se tumači drugačije, ali naravno svako može da tvrdi da ja mislim i želim nešto drugo.

Povodom teksta „I političar može da promeni mišljenje” 

Vlada Srbije je 2004. usvojila nacrt Ustava koji je predložio DSS, ali je na insistiranje G17 plus uneta odredba kojom Skupština Vojvodine umesto odluka donosi zakone.

Dakle, polovinom 2004. godine Vojislav Koštunica i njegova vlada bili su uvereni da davanje Vojvodini i Kosmetu prava na zakonodavnu vlast ne znači stvaranje države u državi i da ne vodi separatizmu. Sada misle sasvim drugačije.

Povodom teksta „Političarenje” Dragana Bujoševića

Bujoševiću nisu nedostajale teške kvalifikacije, ali mu izvesno nedostaju elementarno znanje da se u ovu temu upušta i politička pristojnost prema predstavnicima jedne opozicione stranke.

Opisuje Mirjana fotografiju, zamjera na bundi, osmijehu, fotoosjetljivim naočarima, Dodikovom glupo samouvjerenom osmijehu, a onda navodi ratne citate Biljane Plavšić. Predočava da su ratne izjave važne, kao da je rat književno veče, recital.