Na prvom programu RTS-a prikazana je emisija Srebrenička polja smrti. Na moje veliko razočarenje, i pored želje da pronađem iole objektivnu stranu ovog prikaza, naišao sam samo na jednostranu sliku događaja bez objektivne analize.

Vrhunac ideološke diskvalifikacije kojom se služi Aleksa Đilas sadržana je u tvrdnji da je Borislav Pekić javnim delovanjem pomagao Slobodanu Miloševiću, bez obzira što mu je bio politički protivnik.

Medvedev nije išao u SAD da drži opelo Americi. Takva teza je ne samo nerealna nego i smešna. On je tamo imao mnogo ozbiljniji državnički posao. Veoma daleko od astroloških, propagandnih, i samoreklamnih kvalifikacija i komponenata.

Mašine za prljanje zaista rade punom parom. Nebitno da li su nacionalističke ili liberalne, srpske ili hrvatske, sve one imaju isti predmet koji zaprljavaju – komunizam. Krajnji rezultat njihovog rada treba da bude da od „crvenog“ postane „crno“.

Ovde je reč o nedopustivom legalizovanju verbalne agresije i primitivizma, i pripuštanju u javni prostor psovačkog vokabulara i atmosfere "bircuza pokraj željezničke stanice". Ovde je u pitanju  degradacija same profesije, pa i osnovne funkcije javnog informisanja.

Da li je Tito dobio pohvalnice iz Londona ili Vašingtona za borbu protiv fašizma? Da li ste videli na Titovoj sahrani ijedan orden koji je samoproglašeni maršal dobio od bilo kog savezničkog predsednika kao što je to bio slučaj sa Dražom Mihailovićem?

Princ Aleksandar će ga posthumno odlikovati Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla. Za mene, te dve orlovske glave su simbol dva Borislava Pekića - jednog sa kojim sam se nekada davno družio i mislio da ga poznajem i ovog drugog, koga mi je otkrio rat.

Iz teksta Alekse Đilasa možemo zaključiti da on smatra da se Borislav Pekić služio nacionalističkom isključivošću, da je bio ogorčeni osvetnički antikomunista. Ovo je poznati manir u našoj javnosti da se bez argumenata izriču teške ideološke diskvalifikacije.

Gospođi Golubović i njenim istomišljenicima odgovarala bi jedna rezolucija, ali isključiva – osuda zločina nad srebreničkim Muslimanima, jula 1995, i to okvalifikovana kao genocid.

U najmanju ruku je za čuđenje zašto je Vukadinović, umesto direktnog sučeljavanja stavova sa svojim oponentom, rešio da traži zaštitu pravosudne birokratije.Danas, nažalost, ima poveliko iskustvo sa nereformisanim srpskim pravosuđem i može da ohrabri Vukadinovića: šanse da dokaže na sudu da je trpeo duševne bolove - nisu male.