Efikasnost privatne svojine u nekoj zemlji zavisi od kredibiliteta i stabilnosti pravnog sistema te zemlje. Država kao što je Srbija, u kojoj političari i vlada upravljaju privredom, voluntaristički raspodeljuju resurse, zloupotrebljavaju socijalne koncesije klijentelističkim grupama i favorizuju firme s državnim vlasništvom, teško da gradi kapitalizam

Svi koji danas govore o državnim preduzećima polaze od činjenice da su ona po definiciji neuspešna. Zaboravljaju da to nisu preduzeća već stranačke ustanove. Nebitno da li je u pitanju EPS koji vodi čovek koji nema nikakva znanja potrebna za to ili beogradska Arena koju vodi Goran Grbović, čovek koji je završio košarkašku karijeru pre 25 godina i od tada nema dan rada upisan u radnu knjižicu (to me podseća na još jednog takvog).

 U društvima kao što je Srbija državna svojina i preraspodela resursa klijentelističkim grupama uvek će biti milozvučna populistička pesma u ušima onog dela stanovništva koji i dalje od vlade (države) očekuju radna mesta, veće plate i bolji život. Oni znaju da je to utopija, ali i dalje veruju. 

  Naša redakcija i drugi klasični mediji dobili su sinoć saopštenje ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović koje je zapravo adresirano na Tango six portal i naš jučerašnji članak „Država Srbija zvanično potvrdila – aerodrom „Kontantin Veliki“ ograničen na milion putnika sve do trenutka kad „Nikola Tesla“ ne bude dosegao 12 miliona putnika“.

Firme povezane sa direktorom Fondacije Novi Sad 2021. dobijaju unosne poslove dok evropski eksperti kritikuju umetničku dimenziju projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture

Kutlešić svakako zaslužuje da postane dopisni član Akademije nauka i umetnosti Kosova za svoj ''pravni'' doprinos ''teoriji'' koja treba da ubedi srpsku javnost da je nezavisnost i finansiranje Kosova dobro za  Srbiju 

Izjava uvaženog akademika Ljubomira Simovića da kada bi nam Zapad i vratio Kosovo mi ne bismo znali šta ćemo sa njim, sugeriše pre svega građanima Srbije da Kosovo i Metohija nama više nisu potrebni.

Moram da priznam da sam kao građanin Beograda i Srbije razočaran “odgovorom” gradskog menadžera Gorana Vesića na moje argumentovane kritike njegove “vizije” razvoja grada, kao i njegovom “reakcijom” na moje predloge, koji su u skladu sa istorijskom i proverenom ulogom Beograda.

Ovde se može povući jasna linija razgraničenja između nas, građana Srbije, kojima je stalo do razvoja i zaposlenosti i njih, partijskih velikodostojnika, kojima je samo važno da se povećava  broj stanovnika Beograda. Oni bi da svim građanima Srbije ostave samo jednu mogućnost - doseljavanje u Beograd. 

Posedujem firmu u Beogradu, porezi na njene prihode se plaćaju u Srbiji, bavim se onim čime sam se bavio i pre, izvozom u Afriku i Aziju, i nažalost, firme koje me angažuju, barem do sada, su iz inostranstva.