Баруштина Светислава Басаре

Поводом текста Светислава Басаре "Маринкова барица" (Данас, 27.12.2013)

Светислав Басара се до сада окушао у многим жанровима и улогама. Али до сада није деловао као портпарол једног параполитичког института за јавно-приватну политику. Али какав институт, такав и његов портпарол.

Очигледно је да је огољени и све приземнији памфлетизам Светислава Басаре не издисају јер се све више служи увредама, клеветама, дифамацијама, идеолошким и политикантским дисквалификацијама и то сведочи о његовој не само стваралачкој немоћи. Жалосно је гладати како се његов памфлетизам урушава и претвара у испразни вербализам и све тугаљивије и испразније псудополитичко доцирање.

При томе он се, као по устаљеном и њему својственом обичају, ниједном речи није осврнуо на суштину мог текста о формирању тзв. Института за јавно-приватну политику, чији је идеолошки инспиратор и директор познати "научни радник" Владимир Б. Поповић. Басара нема снаге да препричава главне акценте из мог текста, који је по њему оличење тупоумности, булажњења и непатворене глупости. Ако је то тако, зашто је онда потребно да се Басара уопште бави мојим текстом.

Светислав Басара

Јасно је да сам ја успео да погодим управо оно што ту политичку групацију највише тангира, говорећи о суштини арканске политике коју су они увек промовисали јер ту о јавном интересу и добру нема ни помена. Али за прљаве послове Басара је увек на располагању, Крсто Цицварић (који је иначе био веома солидан научни делатник) добио је достојног наследника. Било би сувишно да Басару поредим са Пером Тодоровићем јер би то био незаслужени комплимент. Али очигледно је да овај тзв. институт за овог све немоћнијег и све примитивијег памфлетисту не сме бити предмет критике и расправљања. Он је у свом "праведничком гневу" отишао корак даље и показао добро познату комесарску и идеолошки искључиву свест и потребу да буде неприкосновени арбитар.

Он отворено указује уреднику Данаса Зорану Пановићу на његово право да одбије текст и то пре свега текстове који се не уклапају у његов принцип денунцирања, блаћења, ниподаштавања и отвореног вређања оних аутора који не деле његову параполитичку мисију у разарању српске митолошке и националистичке свести. Очигледно је да он жарко жуди да оствари своје цензорске намере и жеље и ту своју намеру и не крије, јер његови изанђали памфлети су све чешће израз идеолошких дисквалификација и денунцијација него што могу да проблематизују свакидашњи не само политички живот.

Басара се само уклапа у идеолошку ригидност и једностраност политичке и идеолошке групације, којој још увек припада и коју из све снаге подржава, иако је она сада на резервној клупи Српске напредне странке.