уторак, 02. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Идеолошки обрачун Миленка Марковића
Полемике

Идеолошки обрачун Миленка Марковића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 19. фебруар 2009.

Главна примедба коју Миленко Марковић упућује историчару Душану Батаковићу је да Батаковић не може, када говори о скоријој прошлости (НОБ и социјалистичка револуција), да смири свој идеолошки (антикомунистички, антититоистички) приступ. То се, по Миленку Марковићу, нарочито може видети из Батаковићеве оцене књиге Холма Зундхаусена Историја Србије од 19. до 21. века у којој се, наводно, могу наћи предрасуде о савременој српској историји у којој преовлађују феномени насиља, ксенофобије и злочина.

Батаковићев одговор је да „наша шира јавност није свесна једне негативне готово демонске слике, која је током последње две деценије створена о нама у свету, произашла из шињела званичне хрватске промиџбе и пратеће, претежно, аустро-немачке пропагандне машинерије. Жалосна је чињеница да се званично хрватско тумачење узрока распада Југославије не само раширило по светским медијима, него га и један део наше стручне јавности узима као своје научно полазиште.“ Управо се у овим ставовима Душана Батаковића препознао идеолог Савеза антифашиста Србије и доследни титоиста Миленко Марковић, што се може видети у његовој карактеризацији рата у Хрватској након разбијања југословенске државе. Он преузима становиште хрватске идеологије и истиче да се у Хрватској није радило, како то тврди Душан Батаковић, о грађанском рату, већ је на делу био еклатантно националистичко-освајачки рат за проширење државних граница Србије. Само још недостаје оцена о србочетничкој агресији, па да пропагандни угођај буде потпун.

Оваква идеолошка симплификација је далеко од објективног научног приступа за који се залаже Душан Батаковић. „Историја Србије и Балкана не подлеже оваквим манихејским, црно-белим упрошћавањима; ради се, заправо, о многим нијансама сивог, што захтева шира и истанчана знања, високу ученост и подразумевајућу одмереност у судовима спорних феномена. Уместо тога, тенденциозна пренаглашавања маргиналних појава (на десници, у цркви, у деловима елите, војсци, културним или научним установама), изостанак валоризације српске културе, ослободилачких традиција и једног културолошког ишчитавања народне баштине остају доминантно обележје Зундхаусенове, у целини узев, недовољно научно утемељене синтезе.“ Међутим, управо је о одмерености реч, а ње нема у реаговању Миленка Марковића јер он брани концепт пропалог југословенства, покушавајући да реафирмише матрицу титоизма као универзални образац за успешно решавање националног питања у социјалистичкој Југославији. Он чак износи тврдњу да су се у погледу федералних односа народи титоистичке Југославије приближили систему Европске заједнице. И само да није постојао великосрпски национализам жељан нових територија и освајачких ратова, титоистичка утопија равноправних народа и народности била би остварена. Требало је само једном заувек зауздати реметилачке Србе и дошло би се надомак коначном решавању балканског Гордијевог чвора.

Душан Батаковић је увек био критички настројен према левичарским бајкама о самоуправљању и успешном решавању националног питања, сматрајући да је управо титоизам, укидајући политичке слободе, демократске установе и претпоставке за озбиљну и трајну модернизацију Србије, створио погодно тло за разбијање Југославије и то кроз крвави грађански рат. Идеализација титоизма којој прибегава Миленко Марковић данас звучи као сабласна идеолошка конструкција. Од титоизма у овој земљи није остало готово ништа, само трагови илузија.

Душан Батаковић упорно заступа становиште да је неприхватљиво стално истицање оцена о искључивој српској кривици за разбијање Југославије. Он такође не прихвата релативизацију достигнућа српске демократије у 19. и почетком 20 века. И то је довољан разлог да буде сврстан у водеће националисте и десничаре који руше тековине социјалистичке револуције, самоуправљања и титоизма. Његов кључни став је да релативизовање значајних достигнућа српске демократије иде у прилог управо онима који упорно настоје да докажу како Србија наводно није никада имала, нити ће уопште моћи да има – док не буде још додатно драстично смањена – капацитете за демократију и демократску обнову. Ови ставови нам дају одговор зашто је Душан Батаковић, као пре свега угледни српски историчар и национални делатник, све чешће изложен нападима управо од оних идеолошких бојовника који би хтели да зауставе време и врате нас у доба титоистичке утопије братства и јединства. Зато је Душан Батаковић у праву када каже да је Тито прекасно напустио политичку сцену јер је „последњих деценија попут Брежњева у СССР-у кочио сваки покушај демократизације југословенског друштва. Титоизам стога није могао да надживи свога творца, него је према уставу од 1974, који није допуштао споразумни разлаз, водио право у крвави грађански рат.“

Миленко Марковић није пропустио да се послужи опробаним средством идеолошких обрачуна, дискредитацијом оног ко је мета његовог напада. Он поставља питање како се Душан Батаковић нашао у уређивачком одбору ове едиције и како је могуће да је он писао рецензију књиге кад се толико не слаже са ставовима изнетим у њој. То је већ проблем разумевања слободе мишљења и говора, при чему се Миленко Марковић пита да ли се ово двојство (историчар и амбасадор и бивши саветник председника Републике) налази у сфери сукоба интереса. Ово су познате идеолошке дисквалификације из арсенала самоуправне демократије. Душан Батаковић је у разговору за Политику говорио искључиво као историчар и хроничар наше савремене историје. Негативна рецензија и предговор израз су пре свега његових научних увида у токове савремене српске политичке и друштвене историје и настојања да се покаже колико су живе негативне политичке и културолошке представе о српском народу.

Овај текст још једном потврђује оправданост ставова које је изнео Душан Батаковић и његовог указивања на једностраности и недоследности које је он апострофирао у књизи Холмса Зундхаусена.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер